Od Vlasine do Beograda morali da stoje u autobusu!

Šest sati stajanja u autobusu i bolovi u rukama i nogama, poniženje i ljutnja, ono su po čemu će Dragana Pavlović i njen maloletni sin pamtiti povratak sa Vlasinskog jezera u prestonicu.

Nakon dve nedelje odmora na Vlasinskom jezeru, Dragana se u nedelju, 11. avgusta, sa ocem i maloletnim sinom uputila na autobusku stanicu, gde je sa zakašnjenjem stigao već prepuni autobus.

- Imali smo povratne karte, ali rezervacija je moguća samo u odlasku. Vozača ništa od toga ne zanima, obaveštava nas da ima mesta samo za stajanje. Kako jedini prevoznik na ovoj relaciji ima samo jedan polazak nedeljno, možemo da biramo: ili da ostanemo još sedam dana, ili da stojimo do Beograda - ogorčena je Dragana.

Putnici u neverici ispunjavaju prostor između sedišta.

- Vozač usput viče na mene i oca invalida, smetaju mu moji koferi, a na pitanje da li je normalno da stojimo kaže da se žalim direktoru prevoznika, jer i on to čini. Pored oko 50 sedišta stoji još nas oko 30, ne možemo da dišemo, ni da se pomeramo, klima ne može da ohladi, a svi smo nervozni, znojavi, dehidrirani - priča Dragana.

Kako ona ističe, autobus staje i na mestima koja nisu predviđena za to, ljudi ulaze i izlaze, ali i dalje je puno onih koji stoje.

- Na ulazu u Niš zaustavlja nas saobraćajna policija i legitimiše nas koji stojimo, ali posle toga sve po starom. Vozač ne mari, usput staje svojim prijateljima na auto-putu i na kraju sa kašnjenjem od 40 minuta stižemo u Beograd. Ne osećamo ni noge, ruke, blago smo dehidrirani, ali potpuno poniženi i ljuti - ističe Dragana, odlučna da ubuduće na ovu destinaciju ide samo sopstvenim prevozom.

Kako ona kaže, nekada je mnogo više prevoznika povezivalo Beograd i Vlasinsko jezero, dok poslednjih godina postoji samo jedna opcija.

- Umesto da se situacija poboljša, iz godine u godinu sve je gore. Svima savetujem da posete Vlasinu, ali samo sopstvenim prevozom. Kako rade na razvijanju turizma, Vlasina će i ostati neotkriveni biser - zaključuje ona.