Opozicija bez koncepta

Bio bi to „dokaz” da je pravosuđe pod kontrolom Aleksandra Vučića, da je odlučivalo pod pritiskom, da je kapitalni sudski proces Vučićeve vladavine morao biti tako okončan jer u Srbiji, dakako, nema pravne države... Ali šta sad, kada je Apelacioni sud ukinuo presudu Miroslavu Miškoviću? Nikako se ne uklapa u sliku o navodnoj autokratskoj prirodi vlasti u Srbiji. Ne uklapa se u koncept po kojem je Vučić svedržitelj Srbije, na kojem se godinama grade neuspešni programi političke, medijske i intelektualne opozicije.

Vučić je iskrenom ljutnjom dočekao odluku Apelacionog suda. To je sve što je mogao da uradi. I zbog takve njegove reakcije niko u Apelacionom sudu ne treba da se oseća loše. Verovatno se loše osećaju samo oni koji su „predvideli” da će Mišković ići na robiju i da će odluku o tome doneti - Vučić. Kakva greška.

Isto kao i potajno verovanje da će Kosovo postati član Interpola, tačnije da će napori Srbije da se to spreči propasti, pa bi to bio još jedan „dokaz” da Beograd vodi katastrofalnu politiku po pitanju Kosova. To bi bio još jedan delić u slagalici po kojoj je vlast u Srbiji neuspešna, autokratska, nekompetentna...

I zaista, neće biti da su u Prištini odustali od članstva u Interpolu preko noći, jer im je tek tako palo na pamet. Pa i obrazloženje (uverljivo) da su to odlučili posle konsultacija sa američkim prijateljima nije došlo tek tako, jer utkano je u tu odluku i uporno protivljenje Beograda nastojanjima Prištine da stekne međunarodni legitimitet kroz članstvo u mnogim svetskim organizacijama.

I na ovaj nesumnjivi poen Srbije na međunarodnom planu Vučićevi kritičari gledaju s podozrenjem, tražeći čak i na ovakvom pitanju ugao iz kojeg ga je moguće napasti. Na slučaju koji je bez sumnje u najboljem interesu države Srbije. Baš kao i prošle godine, kada je ogromnim diplomatskim naporom osujećena inicijativa za učlanjenje Kosova u Unesko.

Nedovoljno je to bilo, po nekima čak i loše, za Vučićeve oponente, jer problem je u tome što su to uradili upravo Vučić, Dačić i vlada koju predvode, a ne neko drugi.

Odsustvo koncepta kod Vučićevih i Vladinih oponenata, ipak, naročito je vidljivo otkako su se pojavile najave da bi izbori u Beogradu mogli biti održani pre redovnog roka.

Koliko god da smo puta zaticali opoziciju u „zbunu” kada se ovako nešto dogodi, to jest da je vladajući blok iznenadi raspisivanjem izbora, uvek je zaprepašćujuće sa kojom se kreativnošću u opoziciji traži alibi za izborni neuspeh.

Umesto da kao zapete puške čekaju svaku šansu da promene odnos na političkoj sceni, ponovo prisustvujemo predizbornoj jadikovki i nizanju razloga zbog kojih će opozicioni rezultat biti mršav.

Opozicija mora znati da ambicija nikada ne vodi nikuda sve dok se ne napravi partnerstvo sa radom. Ali našu opoziciju iznenade izbori koji će biti raspisani samo nekoliko meseci pre redovnih. Poput putara koje iznenadi sneg usred februara.