Osiromašeni uranijum ubija i Albance, oni o tome ćute

NATO avioni tokom 78 dana bombardovanja uranijumskom municijom zatrovali su veliki deo teritorije Kosova i Metohije, pa je i danas, najsavremenijom opremom, gotovo nemoguće locirati sva kontaminirana mesta. Svaki NATO metak od osiromašenog uranijuma, ako nije detektovan i izvađen, ubijaće praktično večno, milijardama godina!

Ovako, za "Novosti", u potresnoj ispovesti govori potpukovnik Radomir Aleksandrić, koji je na Božić 1999, sa samo 29 godina, primio dužnost komandanta 52. ABHO (Atomsko-biološko-hemijska odbrana) bataljona na Kosmetu. Objašnjava da tek kada se uranijumsko zrno otkopa - ABHO uređaj "poludi", a dok je u zemlji, jedva se detektuje aparatima. U međuvremenu, uranijum oksidira, kiša nosi genotoksične otrove dublje u zemlju i vodom dalje u lanac ishrane.

Kako svedoči potpukovnik, svi naši oficiri na KiM 1999. su znali za opasnost od ove municije. Dodaje da je ABHO oprema bila neadekvatna tj. koncipirana za masovni atomsko-hemijski rat, a da smo bili suočeni sa podmuklim nuklearnim mini udarima.

U aprilu i maju 1999. ABHO jedinice Prištinskog korpusa su na 360 mesta merile posledice NATO udara na KiM neposredno po dejstvu neprijatelja. Rezultati ispitivanja su bili zbunjujući: "nešto povišena" radioaktivnost zabeležena je u okolini Prištine, aerodroma Slatina, zatim u Belaćevcu, Gračanici, Podujevu, Uroševcu, Prizrenu, Đakovici, okolini Dečana...

- To su bila minimalna odstupanja od prirodnog fona zračenja, odnosno, kako smo zaključili kasnije, mi smo imali instrumente za merenje "tona", a trebalo je da merimo miligrame. Naime, na većini pregledanih lokacija meci od osiromašenog uranijuma su se duboko zarili u zemlju i nisu na prvi pogled delovali kao prevelika opasnost. Tek posle agresije shvatili smo šta nas je snašlo - govori Aleksandrić.

Potpukovnik, inače rođeni Prištevac, tvrdi da bi se prave razmere epidemije kancera posle "Milosrdnog anđela" na Balkanu mogle naslutiti tek ukoliko bi Albanci progovorili.

- U Lenjinovoj ulici u Prištini, gde sam rođen i odrastao, a potom i živeo kao oficir, gotovo da nema čoveka od 45 do 55 godina koji nije oboleo ili umro od raka - nastavlja Aleksandrić.

- Albanci s kojima sam odrastao pričaju mi da oni koji imaju novca idu u Tursku na onkološke klinike, a sirotinja, kao i svugde - dodaje on.