Ostaje nada!

Njegov brat Uroš, koji ima svega šest meseci, još je mali da s njim trčkara po dvorištu, pa su mu roditelji za sada jedini drugari.

Najtužnije od svega je to što i s njima retko sme da prošeta van porte Crkve Svetog Đorđa, gde inače živi, a koju non-stop čuva policija. Iako Pavlu ne silazi osmeh sa lica, jer ne shvata kako i gde odrasta, tužno je njegovo detinjstvo. E, kada bi on samo znao da je u njegovom rodnom gradu do 1999. godine živelo oko 12.000 Srba, ali da su ih neki zli ljudi proterali, ubili i oduzeli im sve što su u životu stekli.

I sad, kako detetu objasniti zašto albanska deca beže od njega svaki put kad potrči ka njima, a da u njemu ne stvorite mržnju prema tom narodu i da on ne pomisli da s njim nešto nije u u redu? Još je mali za tu okrutnu politiku i prerano da čuje za krvavu bajku. Žalosno je i tužno to što nam deca tamo odrastaju u takvim okolnostima, jer nemaju drugog izbora. Ograničiti kretanje mališanima koji su u tim godinama najradoznaliji je velika šteta za njihov dalji razvoj, jer i oni bi voleli da češće odu do parkića, na sladoled ili sok i da se druže s decom. Međutim, nemaju s kim, nemaju gde.

Ostaje nada da će Pavle i njegov brat Uroš doneti neka bolja vremena srpskom narodu na Kosovu. Ostaje vera da će oni baš zbog ovakvog detinjstva uvesti promene koje će budućoj srpskoj deci sa tih prostora omogućiti mnogo bolje i bezbrižnije odrastanje.

Ostaje ljubav prema otadžbini, veri i tradiciji koju će sigurno naslediti od roditelja, a pomoću koje će sačuvati srpske vrednosti na Kosovu.

Save

Save