Ovako su se od Done oprostili u njenom Bihaću

Azra Kolaković je preminula u ponedeljak u 41. godini.

U jutarnjim satima na Trgu Slobode u Bihaću postavljena je velika uramljena fotografija s njenim likom, oko koje su se okupljali građani.

Oni su donosili cveće, palili sveće i upisivali se u knjigu žalosti, ostavljajući poslednju poruku svojoj sugrađanki.

S obzirom na to da je preminula pevačica svoj grad uvek veličala, sve generacije plaču za njom.

"Zašto si nas napustila mlada?", "Zaslužila si da živiš još puno godina". "Ti si naš borac, zmaj, lav... Nikada te nećemo zaboraviti" - plačići su se obraćale žene.

U 11 sati je počela komemoracija, na kojoj su prisustvovali Donina porodica, prijatelji i kolege.

Na početku, kako to i priliči ovakvim skupovima, svi prisutni, među kojima su članovi porodice, prijatelji, ali i sugrađani još jednom su se prisetili svoje Done.

- Kada smo ovih dana odsanjali početak jeseni, san se pretvori u noćnu moru, otvori se nebo i odnese nam našu vilu. Iako smo strepili, nadali smo se da neće, da neće barem sada... Ostaju nam sećanja na osobu plemenite duše i srca, plemenitog druga. Od rođenja do preranog kraja - sve može stati samo u jednu reč - muzika - rečeno je na početku komemoracije.

Od Done se, sa suzama u očima, oprostila njena profesorka i prijateljica Vesna Kečalović.

- Opraštam se od Azre, u ime starijih kolega, mlađih kolega, koji su duboko dirnuti njenom smrću. U mom srcu je imala posebno mesto koje će ostati samo za nju. Znala je da je rođena za pozornicu. Kada je stigla do cilja i ispunila svoja očekivanja, zadesila ju je bolest. Oprostiti se od nje zaista je teško - rekla je Vesna.

Komemoracija Doni Ares okončana je njenim rečima napisanim na poslednjoj strani njene knjige "Soba za nikoga":

"Svi ćemo jednom umreti, samo je pitanje hoćemo li svi svoje živote proživeti? Dok jedni razmišljaju o drugima i tuđe živote žive, drugima život prolazi u strahu šta će neko reći i dok bolesni čekaju konačna izlečenja, ja nisam gubila vreme i živela sam punim plućima u svim uslovima. Ovde i sada. Da sam sedela i čekala da izlečim rak i tek onda nastavim sa životom, nikada ne bih saznala ovo što znam danas. Zašto kad imamo sve nemamo ništa i onda kad izgubimo tek počinjemo voleti život?"