Ovo je vreme čuda!

Uopšte nije važno što su mu spomenik podigli oni sa čijom se politikom danas možda ne bi slagao. Priznanje od strane neistomišljenika je utoliko veće. Važno je da oni čija je to bila dužnost nisu to uradili. I to je sramota demokrata. I ostala bi čijoj god da je partiji Pekić pripadao.

Razumem da nisu imali vremena da razmišljaju o nečem takvom, jer su previše brinuli o broju mandata, podršci za izbore i u koju će fotelju ko zasesti. I nisu jedini. Svi su u tome isti. Razliku ne čini ono što su jedni uradili, a drugi nisu.
Upravo suprotno. Ako nekome morate da govorite šta bi trebalo uraditi, onda to priznanje nije iskreno. A samim tim je i sasvim nepotrebno.

Nije bio od onih koji misli da mu je neko nešto dužan, ali se za demokratsku Srbiju borio baš kao da joj lično vraća neki svoj dug. Srbija se dugo za njega borila.

Iako se sa politikom Aleksandra Vučića vrlo retko slažem, činjenica je da je uradio nešto što mnogi pre njega nisu, a morali su. I nije više važno ko je tu čiji, niti koje boje nosi.

Kada bi svako radio svoj posao i još našao vremena da pored toga učini nešto dobro, gde bi nam kraj bio.
Pekićeve reči jednako važe i danas. Živimo u vreme čuda. Od njih se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od najvećih ne da izopačuju sadašnjost, već da, razgrađujući je, grade budućnost.