Pakao koji ne prestaje...

Potresna fotografija dečaka Ajlana (3), izbeglice iz Sirije, čije je telo more izbacilo na plažu u turskom Bodrumu, izazvala je burne emocije. Vest koja je rasplakala mnoge našla se na naslovnim stranama skoro svih listova kako u zemlji, tako i u svetu.

Prekjuče je još jedan mališan iz Sirije preminuo u Preševu. Njegovo ime ne znamo, njegova smrt nas je rastužila. Nije nas šokirala, jer smo u međuvremenu navikli da brojimo mrtvu decu, žene, muškarce.

Brojali... Jedno, dvoje, troje, petoro... Postali su samo broj, deo porazne statistike.
Navikli, koliko god je to strašno reći... Navikli da se to dešava skoro svakog dana. A pakao još traje...
Broj onih koji spas traže u Evropi se ne smanjuje, rat u njihovoj domovini se ne zaustavlja.
Svetlo na kraju tunela se ne pojavljuje, jer rešenja nema na vidiku. Zasad... 

Ostaje nam samo da brojimo i otplačemo kada nas vesti slične toj pogode i podsete da se to još dešava.
A sve imamo. Oni bogomdani su uspeli sve da nam stvore, izmisle, da nam živote učine udobnim.
Pametne telefone, koji “misle” umesto nas. Kompjuterske programe koje nas čine lepšim i ispravljaju naše nedostatke.

Avione, koje nas prevoze na drugi kraj sveta. Tablete, koje nas ili oraspolože ili smire... Skoro sve nam je tu na dohvat ruke...

Samo ne znamo kako da zaustavimo ratove. Kako da sprečimo da nam talasi izbacuju decu, kako da prestanemo da brojimo mrtve...