Pobegao iz Hrvatske ko pokojnik!

Sreća njegova što se sa „onog sveta” vratio pre nego što je na njega došao red da ga mrtvozornici strpaju u hladnjaču gde se čuvaju leševi.

- Na riječkoj marini zaustavila me je i legitimisala hrvatska policija. Pokazao sam dokumenta overena SFRJ pečatom, ali su oni drsko tražili isprave njihove nove države. Držao sam se toga da sam Jugosloven, da ne priznajem Nezavisnu Hrvatsku i da me rat ne zanima - priča Veselinko za „Alo!”.

Jugoslovenstvo ga je skupo koštalo. Jedan udarac kundakom u glavu, drugi, treći... Majku srpsku, četničku... Pendrek po leđima... Pre nego što je utonuo u nesvest, čuo je komandu: „Mrtav je, nosite ga”.

Sledeće čega se seća je hladnoća limenog stola i čaršava kojim je bio prekriven.

- Probudim se, pridignem, pogledam levo-desno, shvatim da sam u kapeli. Oko mene limeni stolovi i na njima isti oni beli čaršavi kakvim sam i ja bio prekriven. Ispod njih su virile ukočene ruke i noge - priča Veselinko Mrvaljević.

Kreno je ka jednim vratima - zamandaljena. Ka drugima - iza njih hladnjača sa mrtvacima.

- Jedini izlaz bilo je prozorče pedeset sa pedeset. Izvukao sam se nekako rukama i vidim, nekakva kancelarija... U njoj dve žene... Ko crv sam se izmigoljio kroz prozor i skočio pred njih. U isti mah su pogledale u mene, pa unezverene jedna u drugu i pale u nesvest. Izašao sam iz kancelarije i kroz bolnički krug odšetao kući - veli on.

Tražeći odbeglog mrtvaca, ubrzo su na njegova vrata zakucali Tuđmanovi redarstvenici. Objašnjenje je bilo: „Ovo je demokratska zemlja, ne možeš ti mrtav da pobegneš”. Posle nekoliko nedelja tamnovanja, predat je Crvenom krstu, čijim je posredstvom prešao u Srbiju. Godinama preživljava od drangulija koje na kartonskoj kutiji prodaje na užičkoj pijaci.

- U Rijeci su mi majka, brat i sestra, ali ja tamo više nisam otišao - priča nam „bivši pokojnik”.