Pod bombama sam porađala žene!

Ovo su reči Slavice Pepić, više medicinske sestre u GAK-u „Narodni front“, koja je tih 78 dana, koliko je trajalo bombardovanje Jugoslavije 1999, bila u dežurnoj lekarskoj ekipi koja je „skupljala“ trudnice kojima je počeo porođaj po prestonici.

- Pipali smo se da vidimo da li smo živi. Počeli da vrištimo i da se ljubimo u kolima. Nismo imali nikakvu komunikaciju sa klinikom. Tamo su shvatili da su izgubili ekipu. Da smo svi mrtvi. A onda smo se pojavili sa trudnicom - seća se za „Alo!“ ta hrabra žena.
Kako kaže, svega je bilo. U tim kolima u pokretu porodila je ženu kod Sajma.

- Bila je takođe iz Ostružnice. Noć. Vazdušna opasnost. Otišli smo po nju i najbrže krenuli nazad. Smirivali smo je. Nije mogla da se nosi sa bolovima. Govorili smo joj da joj se ništa neće desiti u transportu. Da je na sigurnom. Ona više nije mogla da kontroliše napone. Počela je da se pomalja bebina glavica. Nismo zaustavljali auto zbog straha od bombi. Porodila sam je u kolima. Podvezala pupačnik. Stavili smo joj bebu na grudi. Govorili smo joj da bi isto bilo i da smo u sred bolnice – seća se sestra Slavica. Bili su svi hrabri, kako kaže, ali najgori momenti nisu bili kada su gađani Generalštab, koji je 20 metara vazdušnom linijom udaljen od klinike, niti ostali ciljevi u blizini, već noć kada je pogođen KBC „Dragiša Mišović“.

- Počele su da nam pristižu porodilje i bebe iz „Mišovića“. Nastala je velika gužva. Mi smo morali da pazimo da ne pomešamo brojeve majki i beba. Ukazivali smo im pomoć, pregledali svako novorođenče. Svaku ženu. Utoplili ih. Dali čajeve i hranu porodiljama. A onda sam trčala do Ruskog doma noseći kese krvi. Tamo je na kolicima bila porodilja u izuzetno lošem stanju. U kolapsu. Nije znala šta se dešava od bombardovanja koje je preživela. Na klinici nije bilo mesta da joj se uključi transfuzija. Krv sam joj priključila tu na ulici - priča Slavica i dodaje da su tada radili svi kao jedan.

- Onda je svanulo. Oko 10 sati, kada je sve prošlo i bilo u redu, počeli smo da plačemo. Ja sam se tresla i ridala. Tek tad nas je uhvatila najstrašnija panika – kaže naša sagovornica. Na pitanje kako se osećala kada je kretala na teren, kaže da su se sve ekipe pozdravljale kao da se nikada više neće videti.

- GAK „Narodni front“ bila je jedina klinika tokom bombardovanja koja je prikupljala sve trudnice u Beogradu. Hitna pomoć nije radila, a mi smo morali. Nasreću, klinika je radila kao da se ništa ne dešava. Besprekorno – priča Slavica. Ona se priseća kako su hitne ekipe dežurale prvo po 12 sati, a onda od pet popodne do ujutru narednog dana.