Pomozite, mama i ja nemamo ni za hranu!

Dok su se svi moji drugari radovali poklonima i uživali sa porodicom za bogatom trpezom, moja majka i ja smo razmišljali kako ćemo se sutra snaći za ručak. Srećom, ona se uvek nekako snađe za nas. Vidim je da pati i to me najviše boli jer ne mogu da joj pomognem. Voleo bih da se nešto u našem životu promeni.“

Ovim rečima je dečak iz Zaječara, u želji da pomogne svojoj majci Bojani Tošić (33), započeo potresno pismo koje je uputio redakciji „Alo!“ sa molbom da se ono objavi, u nadi da će mu ljudi dobre volje pomoći.

Njegova majka i on žive u jednoj sobi, na spratu nedovršene i trošne kuće, sa bakom i dekom koji žive u prizemlju i čije je zdravlje veoma loše.

 - Mama je nezaposlena, a završila je školu i veoma teško živimo. Znam da bi ona volela da mi priušti barem deo onoga što imaju moji drugovi, ali nema para. Mnogo bih voleo da nađe posao i ona se trudi, ali posla nema, zbog čega je često tužna i neraspoložena. To je moja najveća želja, samo da se zaposli. Nemaština mi ne dozvoljava da budem kao većina mojih drugara, koji me često ismevaju i koji izbegavaju da se druže sa mnom jer sam siromašan. Nemam novu odeću kao oni, nedostaju mi majice i trenerke, patike koje imam počele su da trunu, a u starim cipelama čim padne kiša, mokre su mi noge. Jedno vreme sam trenirao i košarku, koju mnogo volim, dok je majka radila na privremenim poslovima, ali sam morao da odustanem, jer nije mogla više da finansira treninge, opremu i turnire - napisao nam je dečak.

On takođe žudi za tim da ima svoju sobu, radni sto gde može da uči, ali i kompjuter, kao i svi njegovi vršnjaci.

- Voleo bih da imam svoj mali kutak, svoje mesto za odmor, učenje i igru. Nikada nisam imao računar, pa zbog toga jedva čekam časove informatike. Isto doživljavam kada svi oni odu na ekskurziju i vrate se puni utisaka. Zato molim sve ljude dobre volje da pomognu mojoj majci da se zaposli, pa da se i ja kao i sva deca radujem, igram i uživam u detinjstvu. Hvala vam - završio je ovaj dvanaestogodišnjak u pismu koje je uputio redakciji dnevnog lista „Alo!”.