Pravoslavni Albanac

Ovo bi mogao biti uvodni tekst neke turističke brošure krajem 20. veka, međutim, 1999. i 2004. potpuno brišu sve ono što je toj istorijskoj varoši dozvoljavalo titulu - grad. 

Posle pogroma na Kosmetu, u Prizrenu gotovo da nije bilo Srba. Milica, jedino dete u Prizrenu nakon svih strahota, kao nada opstanka srpskog imena u tom gradu, nije imala pravo na igru, šetnju, druženje. Oteti grad otimao je detinjstvo jednom anđelu. Međutim, onda se pojavio on, čovek. Etnički Albanac sa razvijenom svešću o etničkom čišćenju Srba i svim pratećim zločinima donosi odluku da svoj život posveti ispravljanju nepravde, poklanjanju ljubavi i kreiranju slobode u neslobodnom gradu.

Adem je postao Adam. I pored negodovanja Adamove familije, on bira novu rodbinu, širu i brojniju od one koju telesnim rođenjem dobi. Adem postaje Adam, krsteći se i ličnim primerom, žrtvom i odricanjem svedočeći pravoslavlje, svedočeći istinu živu. Milica je dobila dedu, prijatelja, anđela čuvara poteklog iz naroda dželata. Ni najveći nobelovci ne bi mogli osmisliti takav obrt, takvo razrešenje. Danas je Milica velika devojčica.

Danas je Adam ponosni deda i primer sugrađanima koji ga možda danas ne slede, ali koji će zasigurno biti tačka preokreta. Danas je Adam jedini Albanac u Prizrenu koji je dokazao da je Čovek. „Ne znam šta bismo radile da nije deda Adema... On je naš heroj i zaštitnik. Uz njega se osećamo sigurno. Znam da kad bi trebalo, da bi i život dao za nas. I sada, uprkos godinama i bolesti, često, kao i kada je bila mala, uzme Milicu u naručje da je ponese kada se umori od hodanja...”, svedoči neverovatnu Adamovu snagu proisteklu iz vere da je jedino istina pravi putokaz života. Priča o ugroženosti Srba na Kosmetu je isto onoliko koliko je i ostalo pravoslavnih na svetoj zemlji, ali je priča Adama, Albanca koji je promenio veroispovest kako bi jednom srpskom detetu obezbedio dostojanstveno odrastanje, sasvim sigurno - jedina.

Kada se jednog lepog dana Kosmet oslobodi okupatorskih okova, deda Adam će biti jedan od najzaslužnijih što se u ovom okupiranom delu naše otadžbine nije ugasio srpski plamen trajanja i postojanja. Hvala Evici na žrtvi i hrabrosti, Milici na istrajnosti, a Adamu na ljudskosti, jer je on u vremenu verskih i nacionalnih sukoba odabrao da bude - Čovek!