Prepošteni Naser Orić

Tužno je kada neko ko je lično komandovao masovnim pokoljima Srba u istočnoj Bosni smatra da može da drži lekciju bilo kome o „časnoj vojničkoj borbi”.

Da priča o tome kako je neko drugi ubijao, silovao... dok se on pošteno borio. Valjda se muškarci, žene i deca koje je pobio ili naredio da se ubiju ne računaju?

A upravo je Orić na okupljanju preživelih pripadnika 28. divizije Armije BiH još jednom pokazao da nema trunke žaljenja prema Srbima koje su pobile njegove jedinice i on lično u masakrima na Petrovdan 1992. i Božić 1993. u selu Kravica, kraj Bratunca.

Pričao je o svojim podvizima, kako je veliki borac, kako su drugi mali... Nema šta, sjajan govor kojeg se ne bi stideli i nekadašnji komandanti Jasenovca kada bi hvalili svoje stražare za odlično odrađen posao tog dana.

A Naser bi trebalo da ćuti jer on je poslednji koji bi trebalo da ustane i kaže bilo šta i kada je Srebrenica u pitanju, a i bilo šta drugo. Ne samo da nije moralno, nego je i krajnje opasno da takvi ljudi slobodno šetaju i pričaju. Jer prave podlogu za novo zlo.

Na kraju, valjda i njegove žrtve neko oplakuje, valjda i one zaslužuju pravdu i minut ćutanja.
I na kraju, u Srebrenici će se sutra odati počast nevinim žtvama stravičnog zločina. Svet će se još jednom podsetiti dešavanja iz 1995. godine. Da se nikada više i nikome ne ponove. I Naseru tamo nije mesto. U blizini leže njegove žrtve, njegov krvavi rad. Njih se samo retki sećaju.