Pusto tursko

Dok su se jedni prisetili 500 godina ropstva pod Turcima, drugi su uvereni da nas samo Osmanovi nalednici sa svojim investicijama mogu izvesti na zelenu granu.

Istina je, kao i obično, negde na sredini. Činjenica je da su nam, koliko se god mi ložili na Rusiju ili EU, Turci i teritorijalno, a bogami i po mentalitetu bliži. U prilog nam ide i to što Erdogana ne mirišu na Zapadu, što više nije u tako dobrim odnosima ni sa Tačijem, ni sa Izetbegovićem, pa se otvorio prostor za ekspanziju turskih firmi kod nas, a u kolikom su one zamahu, najbolje svedoči rast BDP-a Turske od više od pet odsto u prvom delu ove godine. U vreme opšte recesije, kada se svi okreću sebi, a velike svetske korporacije otpuštaju na hiljade radnika, svaka investicija je više nego dobrodošla. Ali uvek postoji „ali”...

Povratak Turske na Balkan nosi sa sobom i opasnost od jačanja neoosmanizma, ideologije koja zagovara restauraciju političkog uticaja i kulturnog koncepta nekadašnje carevine na ovim prostorima. Možda u ovom trenutku Erdogan pritisnut unutrašnjim problemima (Kurdi, ISIS itd.) nije u situaciji da ozbiljno zapreti ovim prostorima, ali ovo je nemirni Balkan, i niko sa sigurnošću ne može znati šta će se dešavati narednih godina, a kamoli decenija.

Ipak, siguran sam samo u jedno. Bar za sada nema razloga da se spuštamo na nivo da pred Erdoganom igramo trbušni ples i pevamo mu o Osmanagi. Takav cirkus nije čak ni na nivou jednog seoskog pisara, a kamoli šefa diplomatije bilo koje zemlje. Malo dostojanstva nikada nije naodmet!