Radio 17 godina, nije napisao ni jednu kaznu

Ali, izdržao je 17 godina, i napustio posao. Sada ne radi nigde, ali je ponosan na sebe. Kaže da je "u istoriji policije poznat po tome što nikada nikome nije napisao prekršajnu prijavu".

"Mnogo puta sam zaustavljao pijanog vozača… Vidim, sirotinja, vozi neki krš od auta… Kazna vredi više nego kola. Znalo se, il ga ja vozim kući, ili on ide negde da spava, a auto ostavlja na licu mesta. Bilo mi je žao da pišem kazne narodu za "stop svetlo", za manju šaru na gumi, ili takve sitnice… Naravno, kada se dogodi nešto krupnije, popusta nije bilo. Ali, ljudi su me i poštovali, shvatali su kada im se lepo kaže. Niko od njih nije napravio neku nevolju, a posle su i vodili računa kako voze", priča Milorad, koji sada živi na relaciji između Kragujevca i rodnog sela Trešnjevak, gde vodi računao porodičnom domaćinstvu, i šumi koju je nasledio.

"Radio sam uglavnom u Kniću. A to je malo mesto, na svakih osamdeset stanovnika ima jedna kafana. I šta će ljudi, gde će, nego u kafanu. Tu se i popije, a jedna ulica, ne mogu da te promaše… I onda nije ni neka umetnost da se piše kazna. Ali onima koji nisu baš "obični ljudi", nisam praštao… Tako jedan poznati estardni umetnik udari u most, u selu Guncati. Pevačicu vozio sa sobom, ona slomila ruku u udesu. Ja ga gledam, a on vuče za rukav i vadi pare da ga pustim. E, brale, odma pljusnu krivična prijava", kaže Milorad, i objašnjava svoju logiku…

Sa sveštenikom Milanom, koji danas radi u crkvi na Topčideru, drugovao je i delio kazne narodu, po zajedničkom principu.

"Ukrade jedan iz Gruže motornu testeru. Pop i ja za dan saznamo gde je. Pozovemo ga, i kažem mu lepo: 'Slušaj, da ideš, da poneseš litar rakije, i testeru, i da vratiš i da se lepo izvineš čoveku. Ako ne bude tako, nadrljo si.' I šta će, uvek nas poslušaju, ko da se izbori sa popom i policajcem. I onda ti ljudi posle postanu prijatelji, druže se", prisetio se Milorad.

Bolje tako nego da čovek ode u zatvor, i da ga tamo pravi kriminalci pokvare skroz, kroz smeh kaže legendarni policajac.

"U Topoli sam bio na ispomoći, kad kod pumpe u centru zaustavim auto… Vozio je brzo. Kaže kolega "puštaj, vidiš da je službeni". A ja zainat, jok. Redom sve, dozvola, saobraćajna, i tako dalje. Prva pomoć, trugao, rezervni točak. Iskreno, bio sam rešen da pronađem nešto, ali nisam mogao. A ono se ispostavi da je bio tadašnji Savezni sekretar za unutrašnje poslove, prezivao se Laković. Iskreno, bio je korektan, pozdravio se i otišao, i nisam imao nikakvih problema", priča on.

Od 2002. godine Milorad Milovanović ne radi kao policajac. Promenio je sedam opština, napredovao do inspektora. I onda je rekao "dosta".

Kaže, nije mogao da trpi teške slike koje policijski posao nosi sa sobom. Žrtve saobraćajki, ubijeni ili samoubice, su za njega bile preteške…

Proganjaju ga i danas u noćnim morama. Ali, službe za koju se školovao se seća po lepom, i po ljudskosti, koja, kako tvrdi, danas policiji nedostaje.