Rat!

Na primer „seks“, „Tito“, „pljačka“, i naravno „rat“. Radi se o čistoj psihologiji, neko će, privučen tom strašnom rečju, izvaditi pare i kupiti novine ne očekujući ništa lepo, već će sa velikom zebnjom tražiti informaciju da li će rata biti ili neće. Jedan od bazičnih ljudskih strahova je i onaj od manjka informacija, naročito u situacijama kad vam je ugrožen život. Na tom strahu majstori naslovnih strana u celom svetu zaradiše već mnogo para.

Rat je u poslednje vreme sve češće i na naslovnicama naših novina, a čitajući tekstove koji stoje iza tih naslova pažljiv čitalac ne nalazi razloge za zabrinutost. Rat na Balkanu je, teoretski, uvek moguć, ovo je tradicionalno „trusan“ region, demokratija nije dovoljno učvrstila korene, ekonomije su krhke i zadužene, a životni standard ljudi nizak. To ne znači da će već sutra zapucati puške. Novog rata ovde neće biti iz mnogo konkretnijih i ubedljivijih razloga.

Velike sile, pre svega na zapadu, odlučile su posle balkanskih sukoba devedesetih da integrišu novonastale zemlje regiona u već postojeće i funkcionalne evropske i evroatlantske strukture.

Danas, dve decenije nakon okončanja sukoba, čitav Balkan (osim Srbije) ili je u članstvu NATO ili je na putu da to postane. Slično je i sa Evropskom unijom, iako integracije u tom slučaju idu nešto sporije.

To praktično znači da su doskorašnji zaraćeni susedi promenili prioritete i da su pronašli zajedničke strateške tačke, a to su EU i NATO. Cilj mnogih tokom devedesetih bila je dezintegracija (Jugoslavije) i osamostaljivanje, a danas je njihov cilj potpuno drugačiji - integracija.
Drugo, rat je skupa operacija, iscrpljuje zemlju i stavlja na kocku sve što je godinama sticala. Da li osiromašene balkanske zemlje danas imaju približno ekonomske i finansijske snage da uđu u ovakvu avanturu? Zasigurno ne.

I treće, ali ne najmanje bitno, postoji li u stanovništvu svake od balkanskih zemalja iole ozbiljniji procenat ljudi koji bi danas bio spreman da obuče uniformu i pođe u rat, ma kakav cilj pred sebe postavio? Svakako da ne postoji. Ubedljivu većinu i danas čine ljudi koji su imali neposredno iskustvo sa ratom devedesetih, bilo da su sami u njemu učestvovali, bilo da je neko blizak poginuo ili bio prognan... Sećanja su sveža i obeshrabruju svaku suludu ideju da bi novi rat možda mogao da bude rešenje za nagomilane probleme.

Zato kad god vidite reč „rat“ na naslovnim stranama, dobro je da se setite misli velikog Sun Cua: „Ne postoji slučaj da je jedna nacija izvukla korist iz produžavanja rata”. To vrlo dobro znaju oni koji su u poziciji da odlučuju da li će rata biti ili neće.