Rekao sam zubaru za HIV, a on meni: „marš, stoko sidaška!“

 

Zna da ne postoji lek koji će da ga izleči. Plaši se faze koja neminovno dolazi - vezanost za krevet. Priželjkuje smrt u snu. Ili barem brzu. Imao je više „najgorih momenata“, ali nikada neće zaboraviti odlazak stomatologu i posledice svoje iskrenosti:

 

- „Đubre jedno! Kako te nije sramota!“, vikao je doktor na mene. „Bolestan si! Zarazio si se ko zna gde! Sigurno si peder, kao i svi ostali koji imaju HIV!“, nastavio je on u istom tonu. „Došao si ovde da zaraziš mene, moje pacijente! Da moram da zatvorim! Stoko jedna bezobrazna sidaška!“, urlao je on. Bukvalno me je izbacio napolje – priča Đurica. Seća se momenta kada je cela ta njegova „HIV priča“ započela.

- Radio sam u porno-industriji. Osećao sam sigurnost, jer smo se svi pre snimanjna testirali. Bio sam u Budimpešti kada je moj test pokazao da sam možda pozitivan. Odmah sam došao u Beograd i pravo u Infektivnu kliniku – navodi on. Prestravio se, kako kaže, kada je video zgradu koja samo što se ne sruši, debele rešetke na prozorima i svoje misli da ako uđe više nikada neće ugledati svetlost dana. Onda je izleteo napolje, totalno pogubljen, i sreo dečka, koji ga je odveo u Studentsku polikliniku.

- Imunitet mi je bio toliko jak da sam tek posle šest meseci dobio konačni rezultat - HIV pozitivan. Živeo sam tokom tog perioda u agoniji. Provodio sam besane noći. Osećao sam neverovatan strah - opisuje Đurica i nastavlja:

 

- Izašao sam sa tim papirom i satima šetao po kraju. Čitav svet mi se srušio. Bio mi je to najteži trenutak u životu, ali istovremeno oslobađajući. U trenutku sam možda bio i srećan, jer se završila šestomesečna agonija. Imao sam 27 godina i, naravno, mislio da umirem. Onda sam otišao kući. Definitivno raskinuo vezu u kojoj sam bio i javio svima šta mi se dešava. Nisam želeo nikoga da ugrozim. Od tada mi je ostala ta navika da grizem zanoktice do krvi - navodi on i dodaje da je istog sekunda ostao bez 99,9 odsto prijatelja.

- Ostalo ih je samo troje, ali to nije ništa čudno, kada diskriminacije ima na svakom koraku. Ako si heteroseksualac, onda je tvoj virus dobar, a ako si homoseksualac, onda je loš i zaslužio si ga. I danas me najviše boli kada se setim svojih prijatelja što su neki zvali sve ostale koji me znaju da prenesu vest da Đurica ima HIV – priča on.

Tokom svih ovih godina, shvatio je da ne može da se zaposli.
- Kuvar sam i niko ne želi da me zaposli. Kažu da mogu da se posečem. Pokušavam da im objasnim da virus umire kada dođe u kontakt sa vazduhom, da mora direktno krv na krv da bih nekome preneo virus. Ne slušaju. I dalje se ljudi plaše - navodi on.
Na pitanje šta je njegov najveći strah, kaže:

- Ne bih se plašio smrti kad bih znao da ću umreti brzo ili u snu. Plašim se da padnem u krevet. Svestan sam da mi dolaza ta faza. Plašim je se jer sam sam - iskren je on.