Šaka priniča

Mogu da zamislim isti takav prezir u većini radnika u poljima i fabrikama širom Srbije prema većini onih koji rukovode tom istom Srbijom. Jer, u trenutku kada je prosečna plata u Srbiji tek 382 evra (47.814 dinara), a građanima se obećava da će do kraja godine biti „čak” 440 evra, čime opet ne može da se podmiri ni prosečna potrošačka korpa, vladajuće partije udomljavaju svoje kadrove za plate od po nekoliko hiljada evra mesečno. 

Tako dok običan čovek iz dana u dan izvodi svakakve egzibicije ne bi li uspeo kako-tako da preživi do sledeće plate (ako uopšte ima sreću da redovno prima platu), jedina muka partijskih kadrova je hoće li im zapasti da sednu u neku fotelju u NIS-u za mesečnu zaradu od 770.000 dinara ili u onu u Kontroli leta za nešto mršavijih 350.000 dinara.

Pritom, isti ti koji za sebe i svoje grabe masne funkcije i plate nisu ama baš ništa uradili decenijama kako bi „običnom” čoveku omogućili da od svog rada može dostojanstveno da živi. Naprotiv, ti isti su svojim dugogodišnjim delovanjem uništavali domaću privredu, što zarad, naravno, sopstvenih interesa, što iz čistog neznanja. Istovremeno su radnike unizili i lišili ih svakog dostojanstva.

Što je najgore, strahujem da se ne bi ni potresli ako bi radnik bacio šaku pirinča u nebo. Na kraju krajeva, nisu ni kada je štrajkovao glađu jer nije imao ni za tu šaku pirinča, niti kada je od muke sebi sekao prste.