Samo da sinu vratim sve ove godine!

Ivanovića smo zatekli u igri sa svojim sinom, od koga se ne odvaja otkako je u kućnom pritvoru, kaže nam da „želi sve ove godine odvojenosti da nadoknadi Bogdanu što pre”.

Prvo nam recite kako ste? Kakav je osećaj biti kod kuće, sa porodicom, posle tri duge godine?

- Polako se navikavam na kućni život i skroz deseti dnevni raspored. Sve je potpuno drugačije, iako se ovo zove kućni pritvor, veliki je razmak između zidova, tako da je puno bolje. Posete nisu dozvoljene, osim za članove uže i šire porodice, odnosno za one koji su imali pravo da me posećuju i u zatvoru. Ali, u svakom slučaju, strašno je dobro biti kod kuće sa sinom i suprugom, osećam se slobodno i komotno u svakom delu kuće i, što je najvažnije, osećam se srećno.

Kako se oseća čovek koji nevin robija, kako ste prekraćivali vreme u zatvoru?

- Sve to sam doživljavao kao nužno zlo koje ne mogu da izbegnem, koje je van moje snage i koje ja jednostavno moram da preživim. Organizacija mog života je bila takva da mi prođe dan. Jer je baš onako kako je Žarko Laušević napisao: „Godina prođe, dan nikada.“ Dani su bili toliko dugački da je to preteško opisati.

O čemu ste razmišljali u svim tim trenucima?

- Dugo vremena sam razmišljao samo o tome zašto ja, zašto su uzeli mene, a onda sam zaključio da sam ja za one zlonamerne koji su sve smislili bio idealan, nije bilo bolje političke ličnosti na Kosovu koja bi mogla da posluži. Javnost na Kosovu je većinom albanska i bilo je teško objasniti kako to da se hapse samo albanci za ratne zločine i teška krivična dela i oni su to pokušali da izravnaju time što će uhapsiti jednog od viđenijih Srba. A koga drugog da uhapse, svi oni koji su nešto značili su mahom završili političku karijeru i nisu imali političku težinu. Jedini koji je ostao bio sam ja. Drugi razlog je što sam i 1999. godine značio ne toliko u politici koliko u sportu, bio sam prepoznatljiv na Kosovu dugi vremenski period, 20-30 godina.

Mnogo ljudi vas je podržalo tokom svih ovih godina vaše borbe. Da li je bilo i onih na čiju podršku ste računali, a niste je dobili? Da li vas je neko izneverio, izdao?

- Bilo je i jednih i drugih, zaista. Ali mnogo ljudi koje sam ja, što priznajem kao svoj greh, u izvesnom smislu zaboravio, nisam se javljao, mnogi koji kažu da sam nekada nešto dobro učinio, na šta sam ja zaboravio, setili su se mene i i podržali me. Čitava srpska javnost je bila uz mene, veoma interesnatno je što su se u toj podršci složili i oni koji su na vlasti i oni koji su opozicija, i nevladin sektor i mediji, to mi je neizmerno mnogo značilo, bukvalno mi je pokazivalo da nisam promašio svoj život. Jer biti optužen za jedno tako teško delo, a da pritom javnost ne izražava revolt zbog mog hapšenja, to bi značilo da sam promašio čitav život. Dobio sam veliku podršku iz inostranstva i to je frapantan podatak, jer ti ljudi kada završe svoju misiju na Kosovu, oni odu u drugu misiju, što znači da im vreme na Kosovu ne ostaje previše urezano u sećanje, ali od svih onih sa kojima sam sarađivao, ali baš svih, dobio sam neizmernu podršku.

 Šta očekujete u nastavku sudskog procesa? Kako će on biti okončan?

- Ovo će još malo trajati, tu nema dileme. Moraće da ponove postupak, što znači da će možda nekog od svedoka ponovo pozvati, ali ako bi neki svedok govorio, morao bi da kaže nešto novo, ako kaže suprotnu priču, mora objasiti zašto sada govori drugačije i automatski bi taj svedok bio diskreditovan. Često mi dolaze advokati, razgovaramo i dogovaramo se. Ja se spremam za sve moguće scenarije. Teoretski je moguće da se ponovo vratim u zatvor i na tako nešto ja psihički moram biti spreman, ali je objektivno mala šansa, s obzirom na to da je presuda Apelacionog suda bila vraćanje na prvostepeno odlučivanje sa toliko primedbi koje su, objektivno rečeno, mogle da budu obrazloženje za potpuno oslobađajuću presudu.