U džamiji se molim za Partizan!

 

Uoči dočeka 2016. godine, s Oumaruom smo pričali o svemu i svačemu, ponajmanje o fudbalu. Uspeli smo da ga uhvatimo pre nego što je spakovao kofere i odjezdio u Francusku, gde će provesti dobar deo odmora.

- Pariz je moj grad. Roditelji, braća, sestre, rođaci, devojka, prijatelji, skoro svi su tamo. Moji roditelji su se odavno, i pre nego što sam se rodio, preselili u Pariz. Išli su kao i većina, što biste vi rekli: „Trbuhom za kruhom.“ Igrom slučaja, rođen sam u Kamerunu, ali me je put tek kasnije odveo u glavni grad Francuske. Tata je imao biznis tamo, bio je trgovac, mada sam veći deo detinjstva proveo s majkom i bakom. Moja porodica je velika, s očeve strane imam petoro braće i sestara, s majčine troje - pripoveda Abu u razgovoru za „Alo!“.
Oumaruova životna priča je prosto morala biti fudbalska. Fudbal, fudbal i samo fudbal.

 

- Ujak me je terao da idem u školu, ali sam jedva čekao fizičko, da jurim za loptom. Ostajao sam i posle škole, vraćao se kući sav prljav, blatnjav... U Kamerunu su me zvali Boban, po hrvatskom fudbaleru Zvonimiru Bobanu. Jednom prilikom, mi lokalci smo kupili dresove reprezentacije Hrvatske, a ja sam imao broj 10, koji je nosio Boban, i tako je ostalo i dan-danas. Nisam upoznao Zvonimira, ali bih voleo.
Priznaje da nije mogao da zamisli da će dobar deo karijere provesti u Srbiji.

- Kao dečak, nisam znao za Srbiju, ali sam čuo za Jugoslaviju. Iskreno, hteo sam u Italiju, Nemačku, Francusku, kao i svi mladi fudbaleri. Te lige smo gledali u Kamerunu na televiziji. Sa Srbima sam počeo da sarađujem u Kini, držali smo se zajedno. Onda sam 2008. došao u Zvezdu.

S osmehom se priseća svojih prvih dana u Srbiji.
- Odmah je bila neka slava, ne znam tačno koja. Menadžer Darko Šušnjar me je doveo, bio sam u njegovoj kući. Njegova porodica me je primila kao najrođenijeg. Tu sam i upoznao srpske običaje. Odmah sam naučio da se tri puta ljubim, šta znači pozdrav s tri prsta... U Srbiji nikad nisam osetio nelagodnost, naprotiv. Neki su mi govorili: „Ne idi tamo, tamo je rat.“ Objašnjavao sam im: „Vi ne znate, bombardovanje je davno završeno.“ Ovde je dobar život, ljudi su ljubazni...
Oumaru je duboko religiozan.

- Po veroispovesti sam musliman. Odlazim u džamiju u Beogradu i u Novom Sadu i nikad nisam imao ni najmanji problem. Molim se bogu pre utakmice. Prvo, da sve prođe bez povrede, za sebe, saigrače, da pobedimo... Ovo što se dešava u svetu, napadi na nedužne žrtve pod verskim izgovorom - nema nikakve veze s islamom. Po učenju Kurana - ako ti neko udari šamar, ti mu okreni drugi obraz. Ne znam kako da objasnim to što se desilo u Parizu. To nema dodirnih tačaka s religijom. Teško mi je bilo da gledam. Neću ni da slušam takve vesti, strašne stvari se dešavaju.