Srbi su izdržali što niko ne bi!

Te 2004. godine, kada su Albanci u poslednjem talasu nasilja krenuli da pale srpska sela i crkve na KiM, gotovo niko iz Evrope nije pokazao preveliku želju da pomogne, a Arno Gujon je zajedno s bratom, u malom kombiju s nekoliko kutija pomoći, koliko je mogao da sakupi u tom trenutku, krenuo iz francuskog Grenobla prema Kosmetu na put koji će mu zauvek promeniti život.

- Kada se setim, tada je bilo teže doći tim kombijem nego što je sada moguće doturiti šleper pomoći, na čemu, između ostalog, i sada radimo - počinje priču za „Alo!” ponosni Francuz sa srpskim pasošem. Kako kaže, najveći kompliment mu je kada mu kažete da je „Francuz sa srpskom dušom”.

Koji je sledeći projekat vaše humanitarne organizacije?

- Uskoro idemo za Gračanicu, gde ćemo, između ostalog, videti koju ćemo decu ove godine voditi na more u avgustu. Želimo i da u saradnji s humanitarnom organizacijom „Majka devet Jugovića” napravimo farmu za tov svinja kod Novog Brda, to nam je veliki poljoprivredni projekat za ovu godinu. Svake godine se trudimo da otvorimo neku novu farmu, kupimo sve što treba, pokrijemo finansijski za godinu dana i da to mesto posle toga može samo da se izdržava. Cilj nije profit, nego pre svega da se obezbedi hrana za narodnu kuhinju na KiM, od koje živi 2.000 ljudi, a višak hrane se prodaje i novac se koristi za izdržavanje tih farmi.

Koliko trenutno imate donatora?

- Trenutno imamo 10.000. Ima tu i Srba, ali su uglavnom Francuzi. Toliko donatora nam omogućuje i da finansiramo tolike projekte, ali u početku nisu mogli da veruju da u 21. veku u srcu Evrope postoje enklave, geta, i da ljudi ne mogu slobodno da se kreću.

Kako je bilo 2004. godine?

- Mislili su ljudi - student sam, proći će me, tražim samo avanturu. Međutim, prvi put kada sam došao, znao sam da će to da potraje. Osim nekih administrativnih prepreka, nikada nismo imali ozbiljnije probleme, a i zašto bismo, kada samo pomažemo ljudima.

Da li biste voleli da jednog dana Srbima na KiM ne bude potrebna pomoć?

- Veoma bih voleo da dođe taj dan. Iskreno, kada smo sve pokrenuli, te 2004, mislio sam da će nakon 10 godina situacija biti bolja, ali i dalje ljudima na KiM treba pomoć. I dalje su meta napada Srbi povratnici, ne mogu da žive od svog rada, nego od pomoći, ali nadam se da će doći i taj dan kada će moći slobodno da se kreću i rade.

Kakva je situacija u enklavama, u Metohiji?

- Srbi se ne predaju, hrabri su i plemeniti, sve dok ima dece, ima i nade i verujem da će se situacija promeniti. Ovako je neizdrživo, ne samo za Srbe, nego za sve, ali Srbi na KiM su primer hrabrosti na koji ceo svet može da se ugleda. Ono što su oni izdržali i šta izdržavaju teško da bi neko drugi mogao. Iz njihove hrabrosti crpim svoju snagu i motivaciju.

Da li je neko mesto na vas ostavilo poseban utisak?

- U selu Banja, kod Rudnika u Metohiji, imate 200-300 stanovnika i ima više od 100 dece. Ljudi nemaju neka primanja, žive od rada na njivama, ako nisu uzurpirane. Mnogo je teško u materijalnom smislu, ali u duhovnom se drže. Sećam se da mi je jedan dečačić rekao: „Ja nemam ništa, ali imam dva brata i jednu sestru, znači, imam sve”. Upoznao sam i jednog čoveka koji se zove Rade. Zbog krađe stoke, koja se često dešava, mora da spava u štali, a traktor da vezuje lancima. Drugi bi odavno odustali, ali on kaže: „Moji su rođeni ovde, ja sam rođen ovde, kao i moja deca. Ne idem nikuda”.

Postoje mesta na kojima se ipak ne može izdržati?

- Neki odlaze, nažalost. U nekim mestima, da budem potpuno iskreni, nemoguće je biti Srbin. U Dečanima, u gradu, ne u manastiru, živi jedan Srbin koji je veoma hrabar i ja sam ga upoznao. On je već napadan, ali je ostao. Kada šeta ulicom, svi se okreću i pričaju. Veoma je teško, ali u mestima kao što su Gračanica i Novo Brdo život je moguć i ljudi žele da ostanu.

Srbi na severu i jugu nisu u istom položaju?

- Drugačiji je pristup jer problemi nisu isti. Na severu KiM je kao u centralnoj Srbiji, ljudi se ne osećaju izolovanim, dok je situacija na jugu drugačija, mnogo teža.