Srbijo, budi ponosna!

A onda se Davor Štefanek okitio zlatnom medaljom i pogurao ostale sportiste ka tronu i maksimumu. I otada nije bilo stajanja. I najvećim skepticima smekšalo je srce, i onima koji su bili sigurni da će se Srbija obrukati u Riju.

A Srbija ne da se nije obrukala nego je osvojila dvostruko više medalja nego u Londonu. Sportisti su ponovo učinili ponosnim i one koji ne prate sport. Srbe možda pesimizam brzo zahvati, ali su Igre u Riju još jedan dokaz koliko je malo narodu potrebno da bude srećan. Dok neki sportisti nisu bili zadovoljni odličjima manje vrednim od zlata, pre svega Ivana Španović, podrška je od ljubitelja sporta stizala sa svih strana. Nekima čak i nije bilo jasno da žale za zlatom, jer je olimpijska medalja nemerljivo vredna. Ali pravi šampioni uvek žele više.

Ipak izreka „Nedajbože da se Srbi slože” nije nastala slučajno. Posle svega lepog što se desilo u Riju Srbi su ponovo uspeli da se podele, a lavina diskusija pokrenula se zbog (ne)ulaganja države u sport. Ko je u pravu, ko laže, ko želi više nego što zaslužuje... Stotine različitih mišljenja samo je naviralo, dok su sportisti stavljeni u nezgodnu situaciju da iznose svoja mišljenja i zbog toga budu na stubu srama, a onda i objašnjavu šta su zapravo mislili.

Nije ni vreme ni mesto za diskusiju o tome, pogotovo nestručnih za zadatu temu, već je vreme da se uživa u trenutku i uspesima koji se posle prvih nekoliko dana u Riju nisu očekivali. Zato, Srbijo, budi ponosna na sportiste, bez „ali”, bez osuđivanja i bez gorčine.