Srpska deca u vrtiću uče o seksu?

Naime, u tekstu piše da se u našim obdaništima, osnovnim i srednjim školama na mala vrata uvodi seksualno obrazovanje jer je Ministarstvo prosvete ovim obrazovnim ustanovama poslalo uputstva i pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom.

Zato smo pitali psihologa i psihoseksualnog terapeuta da li zaista decu uzrasta od tri do pet godina treba edukovati o jednoj tako ozbiljnoj temi, kao što je seksualno nasilje, kao i koliko dece u Srbiji je preživelo neki oblik ovog nasilja.

U Paketu uputstava za vrtić, koje je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja poslalo obdaništima u Srbiji, između ostalog piše da deca svakome, pa i roditeljima, mogu da kažu „Moje telo pripada meni, nije tvoje. Od glave do pete tražim da me poštujete“. Takođe, detetu se govori „Dodiruju nas mnoge različite osobe. Ko to sve može da bude?“, pa se potom reč „dodirivanje“ koristi u seksualnom smislu.

Postavlja se pitanje da li je deci uzrasta od tri do pet godina zaista potrebna seksualna edukacija i da li ćemo ih zbuniti ako im o dodirivanju u tom ranom uzrastu pričamo u seksualnom smislu.
- Mislim da je potrebna seksualna edukacija dece još kada su tako mali, pre svega zbog njihove zaštite od seksualnih zlostavljača. U mnogim psihološkim i psihoterapijskim studijama i istraživanjima, najčešće je seksualni zlostavljač neko ko je detetu veoma blizak i u koga i roditelji imaju poverenja – kaže Nikolina Milosavljević, psiholog i savetnik za roditelje, piše portal Žena.rs.

Ona ističe da na decu koja su seksualno zlostavljana u ranom uzrastu, iako se ne sećaju konkretnog događaja, to na njih često ostavlja traume za ceo život, a da roditelji toga uopšte nisu ni svesni. Zlostavljač najčešće to radi tako što detetu to predstavlja „kao igru“ i zato je važno da deca od malih nogu shvate šta su intimni delovi tela, ko i u kojim situacijama sme da ih dodiruje, a ko ne sme.

- Takođe je važno naučiti dete da se ni tuđi intimni delovi tela ne dodiruju i da imaju pravo da odbiju takav zahtev bilo od odrasle osobe, bilo od drugog deteta koje na taj način pokazuje radoznalost. Dakle, nisu deca u opasnosti samo od odraslih, već i od druge dece koja postaju radoznala kada je seksualnost u pitanju – napominje Milosavljevićeva i dodaje da treba naučiti dete da ako neka osoba ima takav nepristojan zahtev prema njemu da to odmah treba da kaže roditeljima ili nekom drugom odraslom u kog ima poverenje.

Naša sagovornica ističe da joj je tokom svog dugogodišnjeg psihoterapijskog rada sa odraslim klijentima jedan broj njih priznao da su preživeli seksualno zlostavljanje u detinjstvu od strane bliskih osoba.

- Neki su objašnjavali da je to bilo navodno kroz igru i da im se zbog toga to tad učinilo normalnim, ali da su im nakon toga osećanja bila vrlo pomešana. Osećali su nešto između krivice i straha jer su kasnije shvatali da to nije bilo u redu i da je trebalo da to prekinu što pre – objašnjava Milosavljevićeva.

Sa druge strane, Josif Fidanovski, psihoseksualni terapeut, smatra da Ministarstvo prosvete nema pravo da samostalno odlučuje o seksualnom obrazovanju bez uključivanja svih relevantnih faktora i stručnjaka koji se bave ovom tematikom, kao i roditelja. On tvrdi da seksualna edukacija jeste potrebna, ali da je veoma važno kad će ona započeti, kako će se odvijati, ko će edukovati decu o tome...

- Seksualnost jeste neizostavan deo nas samih, ali mislim da u tom vrtićkom uzrastu nije potrebno posebno usmeravati dete i držati mu predavanja o tome šta je dobro, a šta loše u seksualnom smislu. Odnosno, nije potrebno seksualizovati ga kad još za to nisu sazrele ni njegove kognitivne fukcije, ni biloški nagon – objašnjava Fidanovski.

On ističe da ako je cilj programa da se deca zaštite od seksualnog nasilja kroz informisanje, onda ispada da se mi unapred bojimo, pa će i kroz seksualnu edukaciju provejavati strah, a to neće pomoći detetu u razvoju.

A šta vi mislite - da li naša deca još u vrtiću treba da budu edukovana o seksualnom nasilju?