Srpski vaterpolo je na samrti!

Zna se - Slobodan Boba Nikić! Ovaj 33-godišnji Zrenjaninac je bio srce i duša nekoliko poslednjih generacija zlatnih “delifina”, bio je jedan od najzaslužnijih za olimpijski tron na Igrama u Riju. Kada je osvojio još tu jednu titulu koja mu je nedostajala u bogatoj karijeri, ostavio je poruku drugovima iz reprezentacije: “Kraj, nema više”!

- Teška odluka, nema šta, ali kada “obrnete igricu” to je jedina logična odluka. Ovo zlato čekam otkako sam počeo da se bavim vaterpolom i na kraju mi je potpuno magično i nestvarno da sam na ovaj način krunisao karijeru. Posle Brazila mogu da kažem da sam zadovoljan i ispunjen, igrački i životno.

- Gde čuvate sve te medalje?

- Strah me je da vam kažem, ali biću iskren - sve medalje su trenutno u kartonskim kutijama ispod kreveta. Tradicionalno, onu poslednje osvojenu neko vreme držim okačenu na lusteru u trpezariji. Ova olimpijska iz Rija će se ipak naći u sefu. Život sportiste i cele njegove porodice je uvek pripremljen u koferima, pa ćemo jednog dana, kada budemo prestali da vodimo podstanarski život po belom svetu, napraviti vitrinu za medalje.

- Kuda sada, Bobo, možda u trenere?

- Razmišljam sve češće, ali mi je taj poziv nekako još daleko. Planiram da igram još dve-tri sezone i jedino što znam je to da želim da ostanem u sportu, a u kojoj ulozi - videćemo.

- Vratimo se na Rio, na vaš put od očaja do sjaja?

- Put do zlata bio je naporan i dug. Ali taj put nije počeo u maju, na startu priprema, ova generacija se za ovo zlato sprema još od 2012. godine. Čast mi je bila da budem deo tog tima. Ova olimpijska titula je naša, ali delimično pripada i ranijim generacijama, koje su je toliko želele.

- Ko vam je bio najteži protivnik u karijeri i zbog čega?

- Hm? Mađarska! I to u periodu od 2000. do 2008. godine. Tada su oni vladali vaterpolom, izazivali strahopoštovanje i uvek su bili težak protivnik.

- Srbija bez vas definitivno više neće biti ista?

- Što se tiče budućnosti našeg vaterpola, do sledećih Olimpijskih igara smo mirni. Imamo nekoliko mladih igrača koji pretenduju da postanu najbolji igrači na svetu. Ali ako govorimo o daljoj budućnosti, moramo dobro da se zamislimo odakle dolaze svi ti talenti i da li ima uslova za stvaranje novih generacija.

- Ajmo malo o selektoru Dejanu Saviću?

- Poznajem Dejana iz igračkih dana, bio je majstor u bazenu, to je jasno svima. Samo ne umem da objasnim koliko je taj čovek prevazišao sva moja očekivanja u ulozi trenera. Našao je formulu, on je naš alhemičar, poznaje vaterpolo, ali je i veliki psiholog. Da li je isti kraj bazena i privatno? I jeste i nije. Pravičnost, pronicljivost i ludačka energija jesu osobine koje Dejan nosi i kraj bazena i privatno, ali je granica koju postavlja svakome od nas taman tamo gde treba da bude. Naš odnos se svodi na prijateljstvo i ljubav, ali su ti odnosi na neko vreme bili zamrznuti i svedeni na odnos igrač-trener. Ma Deki je megacar!

- Zbog ulaganja države u vaterpolo i izjave Andrije Prlainovića se podigla velika prašina?

- Mnogo mi je žao što je Andrijina poruka doživela pogrešan kontekst, otišla u vode politike, gde joj nije mesto. Svi ljubitelji vaterpola dobro znaju šta je on hteo da kaže, nažalost, možda nije izabrao pravi trenutak, niti je imao dovoljno vremena da pojasni suštinu, a to je zloupotrebljeno. Tužno je što je na sjaj zlatne medalje i trenutke neizrecive sreće bačena senka. Suština je da država poslednjih godina i te kako ulaže u sport, kroz premije i nacionalna priznanja, što je za svaku pohvalu, ali postoji problem u klupskom vaterpolu.

- Koliki su to problemi?

- Ogromni! Klupski vaterpolo u Srbiji je na izdisaju. Pitanje je dana kada će svi klubovi staviti katance na svoja vrata. A onda više nećemo imati čemu da se radujemo. Pa mi igrači smo svi došli u reprezentaciju iz tih klubova, nismo pali s Marsa. Stasavali smo u našim klubovima i nikada nije bilo idealno, treniralo se u hladnoj vodi i stipendije su bile male, ali ih je bilo. Uvek je u domaćim klubovima bilo bar po dva reprezentativca uz koje su mladi igrači stasavali, sada toga nema. Evo, od nas 13 čak 12 igra u inostranstvu. Jedino Jakšić ostaje u Partizanu, ali će i on, sa 18 godina, brzo otići. Evo, prvi bih sa 33 godine došao da poslednje igračke godine provedem kući, ali za tako nešto nema nikakvih uslova. Andrija je pomenuo državu, moleći je da nađe rešenje za ovaj problem. Novac je kratkoročno rešenje, on neće promeniti mnogo, potrebno je osmisliti sistem - zaključuje Slobodan Nikić.