Suze joj teku, ali još ne progovara

Ljiljanin suprug, Aco Pavlović, koji je takođe ranjen u napadu islamističkog samoubice ispred Stadiona Francuske 13. novembra, izašao je iz bolnice. Sada sam u stanu od 15 kvadrata čeka da se njegova supruga oporavi i dođe kući.

- Mnogo mi nedostaje. Nije isto kuća s ženom i bez nje - kaže Aco kome su komšije priredile lep doček iz bolnice.

- Bili su i veseli, i tužni. Radosni što sam tu, žalosni što nam se to desilo i što Ljilje još nema – kaže Aco koji je sa Ljiljanom u braku tek tri godine.

- Znamo se odmalena. Trebalo je da se uzmemo i ranije, ali ja sam kriv što se to nije desilo - kaje se Pavlović.

Slobodno vreme, između mnogobrojnih lekarskih pregleda, Aco sada provodi ispred ekrana. Ćaska s familijom i prijateljima. Komunicira preko skajpa i "Fejsbuka", i sluša muziku.

- Volim džez, bluz, soul, fank. I naše stare pesme. Najviše volim one žalosne. Obožavam Silvanu Armenulić. A što je, tek, Šaban Bajramović snimio album s džez orkestrom RTV Ljubljana! E, to je muzika - veli Aco Pavlović koji oseća mnogobrojne posledice napada. Ima jake bolove u desnoj nozi i desnoj ruci.

- A baš mi ona treba! Po tastaturi kucam samo jednim prstom. Na desno uvo više ne čujem, pukla bubna opna. Nema joj spasa. A na levo čujem trideset odsto, ne više. Sutra idem u bolnicu, da mi stave aparat – priča Aco dok mota duvan.

- Nisu mi zabranili, samo su me posavetovali da ne bi trebalo da pušim. Bio sam prekinuo petnaestak dana. Ali, živci mnogo rade. Treba ih smiriti - kaže, zadržavajući vedar duh.

- Moram! Ako nisi optimista u ovakvoj situaciji, propadaš. Moraš da se koncentrišeš na obaveze. Ne smeš da misliš o onome što je bilo – kaže Aco ali dodaje da se misli ipak vraćaju.

- Samo odjednom iskoče slike i prođe me jeza. Sanjam, ponekad, to što se desilo. Pukne, pa se probudim. Ali, izbegavam koliko mogu da mislim na sve to – iskren je Pavlović

I pored svega što su on i njegova Ljilja preživeli, kamikazi je već oprostio.

- Tako je bilo zapisano. Šta da se radi. Ne ljutim se na tog mladića. Imao je samo dvadeset godina. Ali, nisam oprostio onima koji su ga poslali. Oni su zlo. Zavedu decu, napune im glavu svim i svačim. A religija nije rat i mržnja. Religija je mir i ljubav. Ako vodiš rat, vodiš ga između vojnika, a ne protiv civila i nevinih ljudi – realan je Aco.

Među onima koji nikome nisu bili krivi, ispred Stadiona Francuske, najgore je prošla baš njegova supruga.

- Desna strana joj je još nepokretna, leva ruka slomljena. Samo levu nogu pomera. Ali, ide nabolje, hvala bogu. Obećavaju da će da je povrate terapijama. Neće da bude perfektno, ali kažu da će moći da hoda – kaže Aco i dodaje da će u Srbiju doći na leto, a možda i ranije, ako Ljilja bude mogla. Do tada, odlazi kod nje u posetu gotovo svakog dana. Uvek dođe neko od prijatelja, iz porodice i komšiluka, da ga preveze do nje.

Ljiljana je i dalje na odeljenju intenzivne nege.

- Počela da pije na cevčicu i da jede kompote. Povratila se skroz, svesna je, samo što i dalje ne priča. Razume sve, klima glavom – kaže Aco dok gleda u svoju suprugu koja pokušava da se osmehne. Pored nje na krevetu je plišani meda. Na zidu, porodične fotografije. I crteži kolega iz škole jezika.

- Bila je dobar đak. I omiljena. Stalno se šalila. Poslali joj drugari, Kinezi, Pakistanci, iz celog sveta, poruke s željom da se što pre oporavi – kaže Aco dok Ljilja na to upućuje još jedan pogled pun radosti, a onda, odjednom, niz obraze počinju da se kotrljaju krupne suze. Na licu grč pun tuge. Uključuje se veštačko disanje. Oglašava se aparat za reanimaciju.

- Dobro je što reaguje, neka izbaci to iz sebe, mnogo toga se nakupilo - kaže medicinska sestra koja vodi računa o Ljiljani.

Aco joj masira nogu, a onda joj spušta poljubac na usne.

- Ne plači. Nemoj da se sekiraš. Bilo je mnogo mrtvih. Dobro je što smo uopšte živi. Biće sve u redu. Ne brini. Treba samo malo vremena. Bog je hteo da ostanemo na ovom svetu. Sad počinjemo život iz početka - šapuće joj nežno na uvo.