Svaki ispit sam prekucavala, pa učila
Privatna arhiva
Onda je došlo vreme polaska u školu. S obzirom na to da je išla u školu za slepu i slabovidu decu, njen invaliditet joj nije teško pao. Bila je među decom koja su imala isti problem, delili su istu sudbinu. Imala je literaturu pisanu Brajevom azbukom, pa je mogla da uči kao i sva ostala deca.
Prvi problemi došli su u najnezgodnijem periodu, u pubertetu. Krenula je u srednju medicinsku školu, u kojoj je bila jedina slepa osoba. Od toga što nije imala prilagođene knjige i potrebnu literaturu teže joj je padalo što je sredina nije prihvatala. Iako sada, u svojoj 40. godini, nikome ne zamera, otkriva da joj nije bilo lako.
Apsolutni sluhista
Milica je završila nižu muzičku školu "Kosta Manojlović" u Zemunu i svira harmoniku, klavir i orgulje. Usled nedostatka nota pisanih Brajevim pismom, u vreme kada je išla u školu, svaku kompoziciju morala je da uči napamet. A kako u svakom zlu ima i ponečeg dobrog, to joj je, kako kaže, pomoglo da razvije apsolutni sluh.
- Tada su počeli prvi problemi. Deca me nisu baš prihvatala... Jednom prilikom, kada je trebalo da se ide na ekskurziju, nisu želeli da idem sa njima... Tako, bilo je toga dosta, ali ja sam religiozna osoba, pa sam nekako uspevala da pronađem način da mi to ne padne teško i da se sa tim izborim - rekla nam je Milica.
Kada je završila srednju školu, počela je da volontira u DZ Stari grad kao fizioterapeut, gde se i zaposlila i gde radi skoro dvadeset godina.
U kolektivu su je, kako kaže, sjajno prihvatili, i osim fizički teškog posla, nikakvih problema nije imala. Toplu dobrodošlicu je ipak imala, zahvaljujući činjenici da nije bila jedina slepa osoba koja je radila u tom kolektivu:
- Pre mene je tu četrdeset godina radio kolega koji je bio slep, a bio je i pesnik. Tako da im nije bilo neobično što sam slepa.
Milicu invaliditet nije sprečio da ima snove. Upisala je defektologiju 1999. godine. Ali želja vrlo često nije dovoljna da se do cilja i dođe. Ponovo se susrela sa problemima, ali ne sa okolinom, već sa nastavnim sredstvima. Kako kaže, iako je upisala smer za slepe, skoro da uopšte nije postojala potrebna literatura pisana Brajevim pismom:
- Imala sam samo knjige za engleski jezik, a svaki ispit sam bukvalno prekucavala, kako bih mogla da učim.
A ispita je bilo dosta. Milica ih je položila 18, a do kraja ima još 12. Na sreću, nedavno je od Fondacije “Hemofarm” dobila “Braille” računar, koji će joj pomoći da ostvari svoj san, završi fakultet i počne da radi u struci:
- Nadam se da će mi biti lakše, jer na ovom kompjuteru postoji govorni čitač ekrana. Dakle, sve što vidite na ekranu izbacuje se na displej pisano Brajevim pismom.
Vedra i vesela, Milica je poželela da poruči svim osobama sa invaliditetom da ne odustaju od želja:
- Ne treba isticati invaliditet, ali treba negovati ono što vam je bog dao i investirati u to. Nikada ne treba posustati, niti odustati!
Bolji položaj osoba sa invaliditetom
Vladana Jović, zamenica zaštitnika građana za prava osoba sa invaliditetom i starijih, ukazala je juče na potrebu bržeg i sveobuhvatnijeg uključivanja osoba sa invaliditetom u svakodnevni život društva i pozvala nadležne organe i institucije da uzmu svoje aktivnije učešće u ovom procesu.
Iako je zakonodavnim aktivnostima zadnjih decenija unapređen pravni okvir za što veću implementaciju prava garantovanih međunarodnim konvencijama, i dalje je prisutan izostanak strateškog promišljanja i koordinacije sektorskih politika u ovoj oblasti, zbog čega se one ili ne sprovode u potpunosti, ili se neodgovarajuće sprovode, upozorila je Jovićeva.
Ona je dodala da uzajamna povezanost nerešenih pitanja i problema kao što su, na primer, deinstitucionalizacija, razvoj usluga podrške u zajednici, obrazovanje i zapošljavanje osoba sa invaliditetom čine da zajednički rad svih činilaca u društvu mora neminovno biti intenzivniji i koordinisaniji ukoliko se želi unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i njihovo efikasnije i svrsishodnije uključivanje u svakodnevni život društva.
povezane vesti
