Sve su to naše suze

I cela Evropa, ceo svet, solidariše se sa briselskim žrtvama. Belgijske zastave mogle su se videti u Beogradu, kao i u svim drugim prestonicama širom planete. I Srbija je plakala sa ostatkom Evrope i sveta.

A danas je novi dan. Danas će se građani Srbije bez obzira na politička, verska ili bilo koja druga uverenja sećati svojih mrtvih, nastradalih u NATO bombardovanju 1999. godine.

Činićemo to u tišini, zarobljeni u granicama svoje zemlje, bez ijednog telegrama saučešća, bez ijedne poruke „i ja sam Beograd, i ja sam Niš, i ja sam...”

Taj prokleti „Milosrdni anđeo“ uzeo nam je najbolje, osakatio našu decu, roditelje, porodice, braću, seste i prijatelje...
I nikom ništa. Tu i tamo čujemo, „možda ipak nije trebalo da vas bombardujemo“. Premalo i prekasno.

Zašto je trebalo rušiti mostove u Novom Sadu? Zašto je trebalo gađati RTS? Zašto je trebalo ubijati našu decu?

Zašto je trebalo ulice Niša zasipati kasetnim bombama, koji su poput onih u Briselu dizajnirane da ubiju što više, povrede, osakate nevine ljude? Ceo svet traga za monstrumima koji su bombe korišćene u Briselu punili ekserima.

A ove druge? Njih niko ne traži.
Oni su umesto kazne dobili medalje.