Tanasković: Nisam izdao Partizan, a pomagao sam Zvezdi

Kada bi se Zagor Te-Nej "teleportovao" u stvarni život komotno bi mogao da "uđe" u telo Džigija. Moderni "Duh sa sekirom", rođen samo godinu pre nego što se stripski junak pojavio u Jugoslaviji 1968, voli da pomaže drugima i to čini često. Ne birajući vreme ni priliku.

Legendarni as Željko Tanasković nikad se nije libio da se nađe na usluzi, čak i zaštitnički postavi prema drugom. Kao omiljeni mu junak. Nisu proslavljenom odbojkašu bile bitne ni boje kad je odlučio da zaigra u "onom drugom" klubu. Ne mareći za komentare, jer, to je želeo - da pomogne.

- Kao klinac, razmišljaš da braniš slabije. Kasnije, kroz život sam se trudio da pomognem svakom. Postoji izreka "ako hoćeš da propadneš, ugodi svima", ali ne mogu da je prihvatam. Prijatelji mi zameraju da prema svima postupam otvoreno, ali tako sam vaspitan. Na taj način funkcionišem. I kad osetim da druga strana ne postupa kao ja, ne reagujem. Imam visok prag tolerancije. Mada, kad mi padne mrak na oči, onda... Onda više nisam Zagor - priča Džigi.

Da li su vam zamerili igranje u Zvezdi?

- Mnogi me to pitaju, a moj odgovor svima je: Ja sam partizanovac u srcu i duši. Odbojka je, ipak, sport u kojem nije toliki rivalitet među navijačima, kao što postoji u fudbalu i košarci. Niko ni iz Partizana mi nije zamerio. A trebalo je da se vratim u moj klub. Međutim, tada je tim bio mlad i bilo bi suludo da ja, zbog svog imena, zauzmem mesto nekom mladom igraču. Konkretno Spirovskom.

Pa, kako odoste među crveno-bele?

- Tada smo Dejan Brđović i ja igrali u Grčkoj, u vreme kada je naša reprezentacija počela da ostvaruje odlične rezultate. U razgovoru sa ljudima iz Saveza tražilo se rešenje kako da ambijent iz državnog tima prenesemo na klubove. Da ih poboljšamo. A s obzirom na to da smo Brđa i ja bili na zalasku karijere, postignut je dogovor da dođemo u Zvezdu. Više da promovišemo odbojku, nego da igramo da bismo zaradili.

U Partizan ste došli kao srednjoškolac, a otišli kao vlasnik dve uzastopne duple krune u velikoj Jugoslaviji...

- Moj dolazak iz Lučana u Beograd za mene i roditelje je bio veliki izazov, u smislu da li ću proći. Međutim, straha nije bilo, jer sam u Partizanu naišao na fenomenalno gostoprimstvo. Zdrava sredina, dobri momci, brzo sam se uklopio. I, eto, ostvario rezultate koji se i danas pamte. Da, u strašnoj konkurenciji zagrebačke Mladosti, Vojvodine, Bosne... osvojili smo po dva prvenstva i kupa.

A, moglo je tako da bude i u košarci, možda fudbalu, pogotovo šahu, zar ne? Bili ste svestrani mladi sportista...

- Krenuo sam sa karateom, da bi me nastavnik koji je selektirao decu na časovima fizičkog opredelio za odbojku. Većina iz društva je bila na fudbalu, pa sam im se na kratko pridružio. Trenirao sam i košarku, a na kraju se vratio odbojci. Paralelno, u uzrastu od petog do osmog razreda, bio sam u šahovskoj sekciji i predstavljao školu i ekipno i pojedinačno. U Sokobanji na republičkom takmičenju osvojio sam drugo mesto. Šah volim i danas ga igram "onlajn". Svakodnevno u poslednjih godinu i po, posle duge pauze stvorene drugim interesovanjima.

Aktuelno interesovanje, uz veliku obavezu koju iziskuje mesto predsednika Saveza školskog sporta Srbije, je pomoć Odbojkaškom klubu Partizan...

- Ženska ekipa je krenula u avgustu prošle godine. Ušli smo u Regionalnu ligu, prošli na konkursu za Superligu. Trudim se da što više pomognem. Imamo fenomenalne uslove i sigurno će se o našim devojkama čuti u budućnosti. Cilj nam je da ostanemo u Superligi, da uporedo radimo na organizaciji i sistemu mlađih kategorija. Za dve, tri godine Partizan će, ubeđen sam, igrati veoma bitnu ulogu u našem prvenstvu.

A, muškarci? Oni su ispali iz najvišeg ranga...

- Nesrećnim spletom okolnosti - tvrdi Tanasković. - Bio je to najperspektivniji tim, da je ostao na okupu verujem da bi se u ovoj sezoni borio za titulu. Međutim, ti mladi momci su protiv jakih ekipa igrali odlično, a gubili zbog nedostatka iskustva. A protiv slabijih su se spuštali na njihov nivo i igrali egal. Moja namera je da i u muškoj sekciji krenemo sa organizacijom mlađih kategorija i da se prvi tim vrati u Superligu, ove ili naredne sezone. Partizan može da bude ono što je bio, i biće, siguran sam.

Od koga vi imate pomoć?

- Da je lako, nije. Malo je ljudi koji razumeju ovaj sport da bi pomogli. Svodi se na poslovne partnere i zaljubljenike u odbojku. Sve moje prijatelje pokušavam da uključim. Grad nam pomaže u terminima za treninge, što mnogo znači. Možda način finansiranja sporta može da se nađe preko igara na sreću. Ako neko zarađuje preko sportskih rezultata, možda bi trebalo jedan deo novca da se vrati u sport. Neki procenat od, konkretno, kladionica.

Željko Tanasković, čovek sporta i za sport. Oduvek i zauvek. Legenda!