Tihomir Stanić: Spremam seriju o jednom velikanu

Zovu li Vas često da govorite odlomke iz Nobelom nagrađenog romana?

- Ne vodim evidenciju, ali poslednji put sam govorio jedno pola sata na svečanosti u SANU na simpozijumu o Ivu Andriću. Pre toga sam govorio u Malmeu, u Roterdamu, u Amsterdamu, a govorim u raznim selima. U Arilju sam govorio u seoskim školama, po Kosovu sam govorio deci - bude petnaestak dece, koliko ih ima i ko hoće da sluša. Govorim u raznim situacijama, ako neko ima vremena da sluša, mogu to da govorim i u kafani i ovde kod vas u emisiji, bilo gde.

Skoro 16, 17 godina to radim, i mislim da će mi to pomoći u nameri da iniciram i snimim jednu biografsku seriju o Ivi Andriću. Sad se pripremamo, a ponudićemo i već smo ponudili Radio-televiziji Srbije da možda za godinu-dve napravimo jednu klasičnu biografsku seriju o životu našeg jedinog nobelovca. Možda bi bilo zanimljivo da obuhvatimo period od 1939. godine, kad je otišao za poslanika kod Hitlera, pa do smrti.

Često ističete da roman „Na Drini ćuprija“ delom znate napamet. Šta Vas je navelo da krenete sa učenjem Andrićevih rečenica, s obzirom da to nije bilo za potrebe nekog projekta?

- „Nekada davno, davno u jednoj zemlji življaše…“ Bio sam u Banjaluci, radio sam predstavu 1998, 1999. godine i tamo sam upoznao gospođu Vidu Grandić, koja je bila direktor Banskog dvora, inače prijateljica sa fakulteta mog tadašnjeg upravnika Ljubomira Mucija Draškića. Ona je predložila da dovedemo najveće srpske glumce tamo. Napravili smo neku konstrukciju.

Ja sam bio predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije i onda smo zvali Miru Stupicu, Ljubu Tadića, Petra Kralja, Stevu Žigona, Miru Banjac da tamo imaju svoje veče. Sve se to događalo u jednoj predivnoj sali Banskog dvora. Rekla je da i ja spremim nešto, na primer „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića. Dugo sam tražio delove, kako, šta, kuda i jednom prilikom, sticajem okolnosti, doktor Ljiljana Mrkić Popović, koja je profesor na FDU, i ja smo se dogovorili da to uradimo zajedno.

Mesecima smo radili. Znam datum — 17. april 2001 godine, bila je godišnjica smrti moga oca. On je bio seoski učitelj, a on je želeo da bilo ko od njegovih pet sinova postane učitelj, nastavnik. Niko mu tu želju nije ispunio i onda sam pomislio, možda bih ja mogao da idem po školama i govorim deci taj roman. Tog 17. aprila, kad smo zakazali premijeru u Banjaluci, u „Ateljeu 212“ je zakazana predstava „Divlji med“, i nisam mogao da odigram to u Banjaluci, nego sam u 10 sati pre podne, u Andrićevoj zadužbini za službenike i zaposlene tamo, za njih četiri dame odigrao premijerno tu predstavu, a dva dana kasnije i u Banjaluci.

Kriminalistička serija „Ubice mog oca“ ponovo je u centru pažnje. Nakon opšteg interesovanja koje je izazvalo emitovanje prve sezone, na oduševljenje publike ta triler saga dobila je svoj nastavak, koji je započet povratkom Inspektora Predraga Marijanovića.

Da li možete da na trenutak iskoračite iz Vašeg lika i objektivno nam odgonetnete fenomen „Ubica mog oca“?

- Meni su ponudili ulogu inspektora Marijanovića. Kasnije sam saznao da su tu bili razni drugi kandidati, da su oko te uloge dugo birali, da su mnogi glumci koji su bili u bliskom kontaktu sa scenaristom i sa rediteljem, koji su znali scenario tražili da igraju ulogu. Ja to tada nisam znao.

Meni su ponudili ulogu i poslali su mi scenario koji sam pročitao u dahu i shvatio da je to jedna odlično napisana kriminalistička serija koja drži pažnju. Kad u toku noći, mnogi ljudi koji su dobili scenario, pa su tako čitali, nisu mogli da ga ostave, da bi saznali šta će se to desiti i u kojem pravcu će se rasplesti priča, znači da je dramaturški vešto napravljeno. Gaga Antonijević je decenijama u Americi, zna neka pravila po kojima se pričaju priče. Dramaturgija tog scenarija je presudna.

Koliko je uloga inspektora Marijanovića upotpunila Vašu višedecenijsku karijeru?

- Meni je ta uloga donela mnogo na profesionalnom planu, a nekako sam se i privatno zahvaljujući toj ulozi stabilizovao pošto sam se dugo godina bavio filmskom produkcijom i onda sam izgubio neko bazno samopouzdanje, jer se nisam bavio svojom glumačkom profesijom.

Ono što je osnovni kvalitet te serije je da je pisana tako i da se zaplet vodi tako da čovek mora pažljivo da je prati. Ne može da preskoči jednu epizodu i da posle lagodno gleda neku svaku parnu ili svaku neparnu, što je sa većinom naših serija moguće, pošto često i nema priče koja konzistentno drži tu tenziju, i to je osnovni kvalitet uz sve ovo što je Antonijević kao reditelj doneo u načinu montiranja, u načinu snimanja serije.

Danas me je neka devojčica koja svira violinu u Knez Mihailovoj i skuplja pare za časove, prepoznala. Kaže: „Jeste li vi iz ’Ubice‘“, ja kažem: „Jesam“. Očigledno tu seriju gledaju ljudi svih generacija. Video sam po mojoj ćerkici, mlađoj, i po mojoj majci, da jednako pažljivo prate, tumače, predviđaju, pogađaju ko je taj ubica, šta će se desiti, da li mu je ovaj otac ili nije i to je glavni kvalitet ove serije.