Trgovci uticajem

Verujem da takvih ljudi u Srbiji, koji „završavaju poslove“, ima na hiljade. Podeliću sa vama dve situacije koje sam lično doživeo:

Pre skoro tri godine sedim u restoranu u centru Beograda, u društvu jednog privatnika, jednog advokata i jednog rukovodioca državne ustanove. Pojavljuju se neki momci, ne poznajem ih, a nažalost im ni imena nisam zapamtio. Sedaju za sto i počinju da objašnjavaju kako je „od Vučića lično stigla direktiva“ da se određena firma proda u bescenje jednoj, u najmanju ruku, opskurnoj grupi ljudi i da neki od ljudi sa kojima sam sedeo treba da „ne sprečavaju“ da se to dogodi.
Začuđen takvim bahatim nastupom, a poznajući neke od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, uzmem mobilni telefon u ruke i kažem momcima: „Polako momci, ima tu neki zakoni, znate... Kažete, Vučić rekao? Koga hoćete da pozovem da proverimo?“ i navedem tri imena. Reakcija dotičnih stigla je brže od Juseina Bolta i otprilike je glasila: „Pa dobro, nije to baš direktno rečeno, nego, eto...“. Naravno, nije bilo ni reči da se ta firma proda bilo kakvoj opskurnoj grupaciji, niti se bilo šta slično na kraju dogodilo. Momci zbrisaše brže nego što su seli, a mi smo se slatko nasmejali mladim entuzijastima u pokušaju.

Po sličnoj matrici, kada je pre nekoliko meseci moje ime počelo da provejava u kontekstu mogućeg imenovanja za ambasadora Srbije u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kontaktirali su me neki „zabrinuti prijatelji“, govoreći da to „teško može da se desi, jer me Vučić ne poznaje dobro i ne može da ima poverenja u mene“, ali da „sigurno postoje načini“ i da bi oni „možda mogli da pomognu da se to završi“. Da se razumemo: sa Aleksandrom Vučićem o tome nisam razgovarao, a ako on bude smatrao da treba da razgovaramo, zna kako da me nađe i da taj razgovor obavimo. Nisu za to potrebni ni dušebrižnici, ni pretvorni prijatelji, a ponajmanje karijerne bitange koje bi da se omaste lažno se predstavljajući kao nečiji bliski saradnici.

Zahvaljujući dugogodišnjoj profesionalnoj, a donekle i zahvaljujući kratkotrajnoj političkoj karijeri, poznajem puno ljudi u Srbiji i mogu da proverim istinitost navoda svakog trgovca uticajem koji se poziva na državni vrh kako bi ostvario svoje interese. To mogu ja, mogu još neki ljudi. Ali, šta ćemo sa većinom ljudi u Srbiji koji ne mogu da provere šta je istina, a šta ne, i koji postanu žrtve profesionalnih trgovaca uticajem, plaćajući im „reket“ za nešto što im sleduje i pripada? Šta je sa onima koji učine nešto nezakonito, misleći da se na taj način dodvoravaju Aleksandru Vučiću, a da pritom zapravo Vučić o tome pojma nema, dok trgovci uticajem prave svoje „kombinacije“ i trljaju ruke, jer su našli „još jednu ovcu“?

Ako žele da im vlast traje, Aleksandar Vučić, ali i nova premijerka Ana Brnabić, moraju pod hitno da protresu svoje redove i da se oslobode ovakvih „igrača“. Oni nisu na vrhu, više podsećaju na somove koji se vuku po mulju i kojima odgovara ustajala voda. Sam Vučić je nebrojeno puta ponovio da je svako ko se poziva na njega sa „Vučić je rekao...“ – najobičniji prevarant. Ali, trgovci uticajem su štetni na drugi način: pozivajući se na uporno na Vučića i njegove najbliže saradnike u svom lovu u mutnom, takvi „igrači“ kvare ugled onih koji zaista rade.

Još jedan detalj: „igrači“, kad im igra pukne, pokazuju sklonost da pretrče u opozicioni tabor. A onda počinju da pljušte salve lažnih optužbi, baš kao što je svojevremeno CNN uredno lažno optuživao Trampa, sve dok ih nije raskrinkao. Trgovci uticajem menjaju stranke, menjaju dresove, ali nikada ne napuštaju svoj osnovni princip rada: pozivanje na navodna poznanstva sa vrhom države. Hoće li aktuelna vlast nastaviti sa raskrinkavanjem trgovaca uticajem, ne samo u opozicionim, već i u sopstvenim redovima, videćemo. Karijerne bitange došle su glave mnogim političarima u Srbiji: nadam se da je Aleksandar Vučić na primeru svojih prethodnika tu lekciju dobro naučio. Ako somovi iz mulja preovladaju, ni Vučiću, ni Srbiji se ne piše dobro.