Tuga

Dva muškarca, koja su mu po godinama mogli biti unuci, zaklala su ga na poslu u taksi vozilu. Priznali su zločin, rekavši da su morali da nabave novac zbog zelenaša kod koga su se zadužili. Zavili su u crno porodicu jednog vrednog i poštenog čoveka koji je uprkos bolesti radio noću kako bi na pravi put izveo svoju decu.

Popović je sahranjen, a dvojica momaka uhapšena. Jedan od njih rastao je u hraniteljskoj porodici. Nikada nije upoznao svoju biološku porodicu. Možda iz tog razloga ne zna šta znači kada u jednoj sekundi izgubiš oca i najvećeg životnog prijatelja. Nemoguće da ne zna koliko boli kada ti neko na pravdi boga uništi život koji si tek počeo da živiš. Ako nije osetio na svojoj koži, bar je oko sebe imao prijatelje koji su rasli u ljubavi. Zar je moguće da je njegov gnev nadjačao svest?!

Žalosno je što ovaj slučaj ubijenog taksiste nije prvi. Hajde da se pomolimo da ovo bude poslednji. Koliko god da se nađemo u teškoj situaciji, dobro se može pronaći i treba težiti ka njemu. Ne može biti ništa gore nego da na duši nosiš jedan život i svakodnevnu misao da si nekome uzeo oca, sina, muža i prijatelja. Pokojni Čedomir je iza sebe ostavio dvoje dece koja će, uprkos tragediji koja ih je zadesila, nastaviti svoj život. A dvojica ubica, ako pravde ima, svoj život bi trebalo da provedu u zatvoru. Da nikada više ne kroče na slobodnu zemlju, ako ništa, bar za primer drugima. Ništa i niko ne može vratiti ubijenog taksistu, ali budimo ljudi i nađimo se porodici ako im nešto bude trebalo. Neka ti je laka zemlja, Čedomire.