U ljubavi sa virusom!

- I šta sad? - ponovo isto pitanje, na koje odgvoram: „Molim?”

- Ma šta sad? Šta ako sam u tebi? Šta ćeš da radiš - sad već jasno čujem glas u glavi.

- Ko si ti? - pitam taj uporni glas.

- Pa tvoj virus! - odgvora on.

- Otkud znaš da si moj - pitam ponovo, a on mi kaže da će hipotetički biti to sve dok ne dođem ponovo ovde i ne uzmem rezultate.

- Dobro. Nisi me uplašio, ako ti je to bila namera - kažem mu i dodajem da je moj, da ću ga čuvati jer je deo mene, da ćemo živeti zajedno, baš kao što živim sa svim drugim ćelijama u svom telu.

- Zaboravljaš u kojoj si zemlji. Kaži nekome u šali da imaš HIV. Gledaće te kao kurvu, narkomanku, lezbaču ili pedera... - poče da nabraja on.

- Baš me briga. Znam da nisam sve to. A i da jesam, to je samo moja stvar - kažem. Čula sam kako se virus smeje. Smeh mu je veseo. Zvonak.

- Kao da si pala iz najdubljeg svemira u Srbiju! Izgubićeš prijatelje! Možda i porodicu. Imaš muža i dete. Niko neće smeti da te poljubi u obraz i čestita ti rođendan! Ogovaraće te. Izopštiće te iz zajednice u kojoj si. Povrediće te milion puta. Plakaćeš svaki drugi dan - zaleteo se on da mi objasni situaciju.

- To je njihova stvar. Ne moja - tvrdoglavo ću ja.

Onda je on ućutao. Ceo dan ga nisam čula. Rekoše mi na Infektivnoj da će rezultati biti gotovi sledećeg dana oko dva po podne i da mora lično da se dođe po njih. Čim sam došla kući, rekla sam mojima da sam se testirala na HIV.

Mama me je pogledala čudno, muž još čudnije, dok sin nije razumeo šta je njegova majka upravo izgovorila.

- Zašto? - pita mama.

- Zašto? - pita muž.

- Pisala sam tekst o tome, pa sam želela da vidim kako je svim tim ljudima koji se testiraju - odgovaram.

Majka ćuti, muž takođe, a sin se smeje situaciji koja je zavladala u kući. Ćutao je i virus. Dugo nisam otišla po rezultate. Pustila sam da prođe 21 dan. Bila sam mirna jer taj papir uopšte neće promeniti moju suštinu. Ako sam pozitivna, možda ću piti neke lekove, razmišljala sam. - Tako misliš zato što još nisi donela odluku da se suočiš sa papirom - govorila sam sebi. I tog 21. dana krenula sam na Infektivnu.

Kada sam prišla zgradi, počela sam da brojim korake. Bilo ih je 12 do zatvorenih vrata. Zastala sam malo, a onda ih naglo otvorila.

- Sada ćeš da saznaš - reče mi virus.

- Aha - odgovaram i dodajem:

- Ćuti sad. Želim da čujem srce. Da osetim klecanje nogu, znojenje dlanova. Da pustim strah i neizvesnost da mi ispune svaku ćeliju - rekoh mu. Hodam kroz hodnik. Sobe u kojima leže oboleli su s desne strane. Na sredini je okićena jelka. Tišina. Čujem samo svoje korake.

Ne i srce. Ne osećam strah, teskobu, niti mi klecaju kolena.

- Nisam normalna - mrmljam sebi u bradu dok skrećem pored ogromne ikone Bogorodice i Hrista. Sestra što mi je vadila krv me je odmah prepoznala.

- Uf! Šta je sad ovo? Zašto me prepoznaje? Šta to znači? Sigurno sam pozitivna? Šta ću sad?! - krenuše misli da mi se kovitlaju po lobanji. Virus ćuti.

- Sada će doktor da vas pogleda - obaveštava me sestra.

- To je to! Imam virus! Nigde u Srbiji te ne gleda doktor kada dođeš po rezultate - govorim sebi.

Neka devojka upada i kaže da je došla po recepte. Dekica seda do mene. Ima oko 70 godina.

Dlanovi mi nisu mokri. Ali spopade me želja da istog časa operem ruke i popijem vode. Ušla sam u ambulantu i prala ruke. Molila za malo vode. Vrtela se po hodniku. Zagledala zidove kao da su neverovatna umetnička dela.

- Uđite - čula sam sestru kako me zove. Kod doktora na stolu leže moji papiri i knjižica. Virus ćuti.

- Sve okej! Dobri su vam nalazi - smešeći se, kaže mi on, pružajući mi papire. Stavljam ih u torbu i krećem nazad.
Virus ćuti. Ćutim i ja. Silazim niz stepenice.

- Žao mi je što nisam tvoj - najzad se oglasi virus.

- Zašto? - pitam ga.

- Zato što bi nam bilo okej. Ne bih te ubio. Ne bi ni ti mene, a živeli bismo normalno - odgovara on.

- Znam, znam šta hoćeš da kažeš, da je HIV sada kao dijabetes - kažem ja.

- Baš to - potvrđuje on.

- Ajd sad. Budi dobar. Odoh ja - pozdravih se s njim.

- Ajd - otpozdravi on.