U životu nikada nisam bio iznad radničke klase!

Dok je gradio planetarnu fudbalsku karijeru ili dok je jednako uspešno vodio Crvenu zvezdu kao funkcioner, za uranke nije imao vremena. I tek sada, u statusu penzionera i počasnog predsednika crveno-belih, konačno može da na miru i u porodičnom okruženju proslavi Prvi maj.

Legendarni Dragan Džajić (70) u razgovoru za „Alo!” se sa setom priseća najpopularnijeg praznika jugoslovenskog radnog naroda.

- Ranije mi je uvek nekako bilo žao što, dok cela zemlja potpada pod tu prazničnu euforiju, ja sa svojim saigračima i trenerima Prvi maj dočekujem na treninzima, na kojima planiramo taktiku za narednu utakmicu. Dok porodice kreću na uranak, ja se budim u karantinu.

Vremenom sam se navikao da zbog profesionalnih obaveza ne mogu da planiram porodična druženja, pa sve to sada nadoknađujem. Najvažnije mi je da Božić i krsnu slavu Svetog Jovana ispoštujem po srpskim običajima, a tome sam naučio i svoje ćerke - kaže Dragan Džajić.

Naš najbolji fudbaler svih vremena se ipak rado seća tih retkih prvomajskih uranaka u kojima je bio akter.

- Bilo je to dok sam bio dečak, dok nisam uplovio u ozbiljne fudbalske vode, sve dok nisam otišao od kuće. Uglavnom bih sa društvom iz osnovne škole odlazio na neko izletište, ali ne mnogo daleko od mog Uba. I ovaj predstojeći Praznik rada ću provesti tamo sa porodicom, samo što sada nisam više za neko roštiljanje u prirodi, više sam za laganu, kućnu varijantu i druženje sa rodbinom i prijateljima.

Pored nezaobilaznog uranka, za Džaju je prva asocijacija na Praznik rada - vojna parada!

- Sve do neke 1965. godine za Prvi maj su bile organizovane spektakularne vojne parade na ulicama Beograda. Bio je to veliki događaj, koji je 80 odsto građana s nestrpljenjem iščekivalo. Kasnije su one pomerene za 9. maj, za Dan pobede nad fašizmom. U takvom ambijentu smo odrastali i živeli i glupo bi bilo da sad to kritikujem ili napadam. Bilo je to neko drugo vreme, ali mi je drago da se za Prvi maj i danas mladi okupljaju i druže.

Iako je Džajića na vrhuncu njegove slave narod tretirao kao neko fudbalsko božanstvo, naš sagovornik ističe da je on uvek hodao čvrsto po zemlji.

- Na fudbalske utakmice je najviše dolazila radnička klasa. Oni su bili moji navijači. Zbog njih i Crvene zvezde ili zbog reprezentacije sam i ja davao maksimum. I nikada se prema toj publici nisam ponašao nadmeno. Nikad nisam hodao po nebu. Ponašao sam se najnormalnije i kada sam imao 17 godina, a tako se ponašam i danas. Jednostavno, čovek sam iz naroda i uvek sam bio uz svoj narod - naglašava Dragan Džajić.