Ukrali su mi brata blizanca

 

U ispovesti za “Alo!”, dok u ruci drži “bezbroj” dokumenata koji potpuno idu u prilog njegovom uverenju, kaže da iako tužilaštvo, policija i država za njegov vapaj, bol i patnju nemaju sluha, niti zakonski pokušavaju da mu pomognu, on nikada neće odustati od namere da celom svetu dokaže da mu je brat ukraden.

- Moj brat je živ ja to znam, nije umro nakon rođenja kao što su nam rekli. On je ukraden i prodat. Odrastao je u drugoj porodici i pošto i ja sada živim u Beogradu, ja ga viđam, znam ko je, šta je i gde je, ali ja hoću zakon i pravdu, da država potvrdi ono što ja znam i odgovorno tvrdim. Da državni organi priznaju mojim roditeljima da im je dete ukradeno - kaže Ivan i priča da je sve počelo 7. maja 1979, kada je njegovom ocu Živojinu javljeno da mu se supruga porodila.

- Saopštili su mu da je porođaj protekao u najboljem redu i da je tom prilikom na svet donela dva lepa, zdrava dečaka. Već ujutru, kada je sav srećan stigao u bolnicu, rečeno mu je da su njegova dva deteta prebačena u Specijalnu bolnicu za neonatologiju u Beogradu, a već sutradan da je njihov nekoliko minuta stariji blizanac preminuo dok se drugi bori za život. Moji roditelji pomirili su se sa sudbinom i svu svoju energiju usredsredili na mene. Tako je bilo sve do dana kada su čuli priče porodica koje sumnjaju da su njihova deca oteta po rođenju - priča Ivan.

On kaže da su onda prepoznali iskustvo kroz koje su prošli i počeli su da sumnjaju u sve što su do tada mislili da znaju. Otac se prisetio i da mu lekari u Beogradu nisu dali mrtvu bebu kada je tražio da je sahrani rekavši da to ide o trošku i po proceduri bolnice.

- Već nakon nekoliko dana dali su se u potragu za dokumentima u kojima bi našli potvrdu za svoje slutnje... - priča Ivan, kome su dani ispunjeni borbom s istinom, zakonom i pravdom i koji konstantno dolazi do materijalnih dokaza koji potvrđuju da je krađa beba čist organizovani kriminal koji je jači i od same države.

- Kopao sam, tražio godinama i došao do milion ključnih dokaza. Prvo, saznao sam da u Institutu za neonatologiju ne poseduju ključne dokaze koji bi potvrdili da je smrt mog brata stvarno i nastupila, ne postoji potvrda o smrti, ne postoji obdukcioni nalaz, oni uz matični list otpusne liste ne poseduju otpusnu listu, što je i logično jer na osnovu te otpusne liste je otpušten i dat novoj porodici! Bio sam i u upravi na Novom groblju u Ruzveltovoj ulici, koje je jedino bilo zaduženo za preuzimanje i sahranu umrle dece u neonatologiji. U odgovorima po zahtevima jasno piše da ne postoji grobno mesto, niti da je sahrana obavljena. I takođe, tokom maja 1979. nijedna navodno umrla beba iz specijalne bolnice za nedonoščad nije sahranjena - tvrdi Ivan.

Dokaze bi, kako kaže, mogao da nam iznosi u nedogled, ali...
- Džaba kada tužilaštvo od 2003. odbacuje sve predmete i štite kriminalne radnje. Ali, koliko god nas sva istraga koštala i koliko god nam zadavala bol, moji roditelji i ja nećemo odustati - završava Ivan.