Vera nas oslobađa od očajanja

Vaskrs je praznik u kojem sam Sin Božji razbija okove smrti i vaskrsava iz mrtvih zato što smrt nije mogla da ga zadrži, priča nam arhimandrit Danilo Ljubotina.

On je vaskrsao i dušom i telom, razbio svaku tamu. Zato je Uskrs praznik nad praznicima. Svojim vaskrsenjem, Hristos je pobedio đavola i glavnog čovekovog neprijatelja - smrt. Jer, čovek je stvoren kao besmrtno biće, ali je upao u zamke greha i postao smrtan.

Osim što se za svoje krvnike molio poznatim nam rečima: „Pomozi im, oče, ne znaju šta rade“, Isus je, razapet na krstu, izgovorio i sledeće reči: „Bože moj, zašto si me ostavio?“ Ovo je teološki najdublji momenat koji se tumači kao potpuna bogoostavljenost, napuštenost i najveće očajanje koje može da se doživi.

Vaskrsenje Hristovo je centralni praznik hrišćanske vere. Sve što praznujemo, praznujemo tako da bismo došli do samog čina vaskrsenja. Verujući u vaskrsenje Hristovo, mi verujemo i u naše vaskrsenje lično i u vaskrsenje celoga sveta. Ono nas brani od samoumiranja i očajanja. Bez te vere, mi bismo umrli od depresije.

Verovanje u vaskrsenje Hristovo oslobađa nas od očajanja, a prirodno je da čovek veruje. Mi verujemo da ćemo ujutru ustati iz kreveta, da će sunce sutra i uvek grejati, da će planeta i dalje da se vrti, da će kiša padati, da ćemo videti čoveka koji nam je drag. Verujemo pre svega da jesmo. Da nije te vere i kada bismo prestali da verujemo, umrli bismo.

Verujemo da ovaj svet nije slučajan i da nije nelogičan, nego da ga je stvorila velika božanska logika. Subota je dan žalosti jer je Hristos razapet i dan iščekivanja ostvarenja njegovog proročanstva. On je tog dana sišao u prostore ada i propovedao onima koji su nekada ranije živeli. Isus je razbio vrata pakla i vaskrsao u rano jutro u nedelju.

Vaskršnja nedelja počinje Svetom liturgijom i pričešćem, kojim se završava višenedeljni post. Hrišćani se tog dana pozdravljaju sa „Hristos vaskrse“, a otpozdravljaju s „Vaistinu vaskrse“, rečima koje mnogi smatraju istinskom lozinkom trijumfa nad smrću.