Pristojni narodi slave kada pobede sebi jednake!

Njegova porodica, koja živi u Rijeci, dobila je pretnje smrću od hrvatskih nacionalista pošto je javno rekao da ne proslavlja „Oluju“ jer je Hrvatska u njoj očistila samu sebe od svog naroda.

- Moj rad bi se u Hrvatskoj mogao nazvati „Sve što nikad niste hteli znati o sebi, a imali ste koga pitati.” Nije ovo ni prvi, ni zadnji put da mi prete. Na to sam već navikao. Intelektualac je po definiciji čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču. U današnje vreme ima malo intelektualaca, a mnogo intelektualnih prostitutki. Da sam se plašio pretnji ili se vodio materijalističkim interesima, sad bih sedeo u Katoličkoj crkvi.

Suština tog vašeg teksta odnosi se, kako mi se čini, na činjenicu da je Hrvatska „Olujom“ pobedila ne samo Srbe već i samu sebe, pošto su predeli Krajine danas pusti. Na činjenicu da će ceo Balkan ostati zemlja bez naroda upozorava i predsednik Srbije. Vidite li način na koji se to može sprečiti?

- Pristojni narodi slave pobede u kojima su porazili vojsku jednake ili veće snage ili poraze u kojima su časno izginuli. Proterivanje krajiške sirotinje praktično bez ispaljenog metka nije nikakav razlog za slavlje. Pogotovo u situaciji kada su, kao što i sami primećujete, Hrvatska i Srbija suočene sa demografskom katastrofom, kao uostalom i čitav Zapad. Nije uzrok tome samo loša ekonomska situacija, jer slične probleme imaju i bogate evropske zemlje, kao i jedna od najbogatijih i najuređenijih zemalja sveta - Japan. Kriza Zapada je pre svega moralna i duhovna, vrednosna i idejna. Samo povratak večnim vrednostima koje nadilaze hedonizam i konformizam može dati smisao ljudskom životu. To su istinska duhovnost, porodica i nacija. Ta matrica najviše se očuvala ovde, u Srbiji, među običnim narodom. Srbi se još imaju čemu vratiti, za Zapad je, čini mi se, prekasno.

Uspeli ste da se izdignete iznad navijačkih strasti na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji. Govorili ste o uspehu hrvatske reprezentacije, ali i o proslavi sa Tompsonom, koja je pomračila sjaj tog velikog uspeha. Ali i o Subašiću i Modriću, koji su kao Srbi, ili barem delimično Srbi, bili junaci tog uspeha. Čemu tolika mržnja kad, izgleda, ne možemo jedni bez drugih?

- Istorija hrvatsko-srpskih odnosa je istorija teških reči. I još težih dela. Bilo je, doduše, i svetlih momenata. Međutim, trenutno je jedan od temelja hrvatskog identiteta narativ o Hrvatskoj kao žrtvi-pobedniku, a o Srbiji kao agresoru. Sve dok je to tako, iluzorno je očekivati bilo kakvo suštinsko poboljšanje odnosa. U jednom delu hrvatskog društva, možda čak većinskom, srbofobija je vrlo važna odrednica. Na tome onda poene skupljaju političke elite kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji, umesto da se i jedni i drugi bave stvarnim problemima koji su isti svim ljudima na Balkanu. Više-manje svi hoteli, banke, telekomunikacije u Hrvatskoj u rukama su stranca, a oni zabranjuju Bajagin koncert u Karlovcu. U isto vreme, strani trgovački lanci poput „Lidla“ ušli su i u Hrvatsku i u Srbiju, sa cenama većim nego u Nemačkoj, ali platama nekoliko puta manjim. Nikad nećete čuti Katoličku crkvu da o tome govori, ali će zato redovno organizovati klerofašističke tribine, na kojima negiraju genocid u Jasenovcu.

Govorili ste i o srpskom autošovinizmu, a taj odnos opisali ste rečenicom da Srbi nikad neće shvatiti da im Hrvati nisu prijatelji, kao što ni Hrvati nikada neće shvatiti da im Srbi nisu neprijatelji. Zašto je to tako?

- Mudri rabini kažu da ne vidimo svet onakvim kakvim on jeste, nego onakvim kakvi smo mi. Hrvati Srbe gledaju kroz prizmu sebe, i obrnuto. Hrvatsko društvo se homogenizovalo i hrvatski nacionalni identitet se izgrađivao kroz sukob sa Srbima. S druge strane, u Srbiji nema jasno definirane ni nacionalne svesti, ni nacionalnog identiteta, nego je na svim nivoima prisutan autošovinizam kakav nisam video čak ni kod Jevreja. Bez obzira na to što propagandni, psihološki i hibridni rat Zapada protiv Srbije nikad nije prestao, veliki deo odgovornosti za takvo stanje stoji na srpskim elitama, koje su prečesto onaj najgori, a ne najbolji deo srpskog društva.

Zbog čega je danas u Hrvatskoj kao članici EU tako jako ustaško nasleđe, čini mi se najjače u političkoj eliti? Imaju li Hrvati oko čega drugog da se okupe?

- Kad dođete u Rijeku, prvo što uočite jesu nove fasade na soliterima. To je sufinansirala EU. I to je slika i prilika Evropske unije. Važno je ono što se vidi spolja, a unutra cirkus, ljudi u dugovima, pod blokadama, banke im oduzimaju stanove... A fasada ružičasta. EU je važno da se sprovode zakoni koji njihovim korporacijama i bankama omogućuju da iz Hrvatske iznose ekstraprofite, sve ostalo tolerišu, pa čak i fašizam, pogotovo kad je on, kao u baltičkim zemljama i Ukrajini, rusofobnog karaktera. Hrvatske političke i intelektualne elite pokazale su se potpuno nesposobne u vođenju države i drugo im ne preostaje nego da dnevnik svaki dan počinje kao da je 1991. godine.

Za Srbiju je danas najbolnije pitanje Kosova. Koja bi trebalo da bude strategija Srbije u njegovom rešavanju?

- Kosovo već neko vreme de fakto nije Srbija, ali de jure jeste. Sve što mentori kosovske nezavisnosti trebaju od Srbije jeste stolica u UN. I to je jedino što im Srbija ne sme dati, jer bi tako legalizovala otimačinu kojoj nema ravne u istoriji čovečanstva, kad je preko dvadeset zemalja predvođeno Amerikom napalo jednu, i to samo zato što se borila protiv onih koje je ta ista Amerika godinu dana ranije imala na listi terorističkih organizacija. Danas svet ne izgleda kao te 1999, kada su zapadnjački centri moći mogli raditi šta su hteli, ali još nije ni multipolaran onoliko koliko bismo mi hteli. U praksi treba funkcionisati kao da je Kosovo nezavisna država, ali nikad ne potpisati nikakva priznanja, niti trajna rešenja.