Srbi do Vučića nisu imali iskrenog lidera

Ta savršena oluja je došla delom zato što je nismo predvideli, a dobrim delom i zato što smo njoj doprineli. Ne samo da su naši lideri su bili nedorasli da se s njom suoče, ali su pritom bili veoma dorasli da je razmahnu, već su i u svetu tih ranih devedesetih godina okolnosti i lideri bili izrazito nenaklonjeni Srbiji i agresivni prema njoj, njenim interesima, a naročito prema njenim liderima.

 Odgovorna i jasna politika

U poslednje vreme imam utisak da se nad Srbijom pojavljuje isti meteopolitički fenomen, ali ova sadašnja savršena oluja nosi sasvim pozitivan vetar i daje šansu Srbiji da u spletu dobrih, pozitivnih okolnosti vrlo brzo reši neke od svojih najvećih problema. I ovoj blagotvornoj i savršenoj oluji sami smo doprineli, tako što smo postavili odgovornu i jasnu politiku, prestali da lažemo svet oko sebe i, što je možda najvažnije, tražimo ono što je dostižno, u stalnoj saradnji s moćnijima od sebe, a ne uprkos njima (kao pre 30 godina). I spoljne okolnosti nam idu naruku i tu više nema dileme.

Sjedinjene Države, ubedljivo najuticajniji faktor na međunarodnoj sceni, ne ostavljaju više nikakav prostor za dilemu o tome šta žele na Balkanu. Senator Ron Džonson je nedavno u Beogradu potvrdio da rešenje za Kosovo treba da iznedre sami Srbi i Albanci i da će SAD snažno da podrže takav dogovor. Neće nametati rešenje, traže od obe strane da budu fleksibilne i hrabre i da dođu do rešenja, a velike SAD će biti tu da takav dogovor podrže. Kakva kolosalna promena američke politike prema Srbiji i Kosovu! I to pozitivna promena, koja se nalazi u samom centru one savršene oluje oko koje se vrti ceo talas.

 Bezvredan stav beznačajne osobe

A kakva je bila ona stara američka politika prema Srbiji, iz vremena one zloćudne savršene oluje, podsetio nas je ovih dana Džejms Rubin, propagandista spoljne politike SAD iz vremena Bila Klintona i Madlen Olbrajt. Malo stariji čitaoci ga se sećaju uglavnom po tome što je suprug novinarke Si-En-Ena Kristijane Amanpur, a mlađima savetujem da ne troše vreme na istraživanje o kome je reč, jer Rubin zaista nije ostavio nikakav trag niti u politici, niti u novinarstvu, kojim je uporno pokušavao da se bavi. Rekao je ovih dana da se protivi promeni granica na Balkanu, a da Srbiji, inače, „ništa ne bi verovao“.
Apsolutno bezvredan stav, od isto tako beznačajne osobe, jedino je dobar podsetnik do koje mere je bila arogantna, histerična, kratkovida i štetna politika koju je prema Balkanu, a naročito ona koju je prema Srbiji vodila administracija Bila Klintona, u kojoj je, inače, Džejms Rubin bio uvaženi predstavnik, nažalost.

Za razliku od vremena od pre tri decenije, Srbija sada pokazuje da razume da se nad njom razvija pozitivna savršena oluja. Više nego jasno se to videlo u govoru predsednika Vučića u Kosovskoj Mitrovici.

Istorijski govor predsednika

„Moj posao je u realnosti, a ne u nebeskoj Srbiji, nemam ja gore više koga da šaljem, sa neba se ljudi ne vraćaju“, rečenica je koja pravi temeljnu razliku u odnosu na drugi istorijski govor na Kosovu od pre tri decenije. Tada smo imali lidera koji je brinuo o nebesima i o predanju, a danas predsednika koji želi bolji život za ljude s imenom i prezimenom. Tada smo se brinuli za teritoriju, a danas za porodice, njihovu egzistenciju, posao i miran i udoban život. Tada smo pozvani u rat, a danas se upinjemo da dobijemo istorijski sporazum o trajnom miru i napretku.

 Strah od gorke istine

Predsednik Vučić je u Mitrovici pozvao Srbe da budu obema nogama na zemlji, suočavajući ih s nekim teškim, ali lekovitim istinama: „Ostali smo bez značajnih teritorija, kad izgubite rat, za to se plaća cena, visoka, najviša. A mi Srbi se pravimo da se ništa nije dogodilo!“ Nadam se da je ogromna većina ljudi u Srbiji jasno razumela te reči. U stvari, znamo svi to vrlo dobro, ali bilo je potrebno da neki srpski lider bude dovoljno iskren prema svojim ljudima i da im to otvoreno kaže. Do Vučića takvog lidera nije bilo.
Strah od saopštavanja gorkih istina i suočavanje sa zabludama bili su pokretač mnogih članova ranijih vlada, a današnjih opozicionara, da vode nejasnu, neiskrenu i jalovu politiku u odnosu na Kosovo i Metohiju. Istu takvu politiku vode i danas, bez koncepta i predloga, jer zahtevati da se problem ne reši nije nikakav razuman predlog. To je samo rutinsko protivljenje politici predsednika. Vučićeva politika povodom Kosova je ono što su današnji opozicioni lideri čežnjivo želeli da imaju u rukama kad su bili na vlasti, ali nisu bili hrabri da to učine, niti im je palo na pamet da pokušaju. I zato su ovde gde jesu.

 Novi vetrovi nad Srbijom

Da bi vetrovi nad Srbijom zaista doneli lepo vreme i čisto nebo, potrudiće se očigledno i uspavana i konfuzna Evropska unija, kao domaćin srpsko-albanskog dijaloga o Kosovu. Njene funkcionere je verovatno na mediteranskim plažama zatekla nova američka retorika posvećena Kosovu, pa otuda dugo nije bilo nikakvog stava iz Brisela povodom inicijativa koje su izvorno dolazile sa Balkana, a Vašington ih je podržao. Ipak, i Evropa će se konstruktivno pridružiti nastavku ovog procesa, iako uz gunđanje, a sjajno bi bilo samo da natera Prištinu da posle pet godina pregovora ispuni jednu jedinu odredbu iz Briselskog sporazuma, a to je formiranje Zajednice srpskih opština. To bi bio njen veliki doprinos, posle pet godina.

Podrška koju od SAD ima predsednik Vučić da radi na rešenju istorijskog spora sa kosovskim Albancima nešto je što dobijaju samo lideri od velikog poverenja, lideri koji su to poverenje stekli mukotrpnim naporom, ali pre svega ozbiljnom, iskrenom politikom, lišenom bilo kakve ideje da izigramo Amerikance. Nova politika Vašingtona prema Srbiji nije incident, niti je nepromišljena, ona je samo logična, dobronamerna, pa i prijateljska reakcija na novu politiku Beograda, koju kreira predsednik Vučić.