Marijana je s mužem i dvoje male dece otišla u Irsku i otkrila kako se snašla

Marijana i njen suprug Gordan su sa dvoje male dece pre šest godina odlučili da napuste Zagreb i odu u Irsku u Kork i tamo žive. Kažu da im je bilo dosta života u Hrvatskoj i svega što se tamo događa.

"Šta nam je u Hrvatskoj smetalo? Od kuda da krenem? Hrpa uhljebljenih koje privatni sektor hrani da bi se igrao pasijans, na slobodu se puštaju pedofile, ubojice... Političari koji se bave sami sobom, svojim foteljama...", počela je da nabraja Mirjana dodajući da joj je veoma smetala i korupcija ali i vezisti koji su sve brzo rešavali kod lekara, prijem u vrtić...

"Ono najstrašnije je stanje uma Hrvata: 'Meni je dobro, nije se dogodilo meni, nemoj se s tim zamarati...' I onda shvatiš da ne želiš da odgajaš decu u takvoj nezdravoj sredini i jednostavno odeš", objasnila je Marijana koja već šest godina uživa u Irskoj.

"O odlasku smo razmišljali dugo, vagali za i protiv. Za Irsku smo se odlučili prvenstveno zbog jezika. Onda Kork jer taj deo Irske ima najviše sunčanih dana i nije tako velik kao Dablin. Iskreno, nije nam bilo toliko bitno gde idemo, samo da odemo i da je porodica zajedno. Nismo se posebno pripremali. Samo smo prikupili dokumenta i krenuli. Gordan je otišao prvi, da nađe smeštaj, posao, vrtić, školu.... Dvoje dece (u tom trenutku 2,5 i 4 godine) i ja stigli smo nakon tri meseca.", priseća se Marijana koja baš i nije morala da napusti Hrvatsku - ona i suprug su bili preduzetnici i pristojno su zarađivali za tamošnje uslove.

U Irskoj bolje žive od samo jedne plate

"Mi smo mogli da živimo od toga što smo zaradili, ali problem je bila naplata. Posla ima i previše ako posle ne tražiš da se faktura plati", kaže Mirjana i ističe da u Irskoj žive samo od Gordanove plaće, a bolje im je nego s dve hrvatske

"Suprug radi u struci kao 'landscape gardener", a ja sam domaćica. Ovde su vrtići skupi pa većina plate ode na vrtiće, dadilje itd. Posao se nađe brzo, pogotovo ako imaš iskustva i znaš da radiš. Smeštaj je već druga priča. Jako je teško naći pristojan smeštaj po pristojnoj ceni. Potražnja je ogromna tako da se nagledaš svačega po preteranim cenama. Ali i to se na kraju završi i onda si na konju - kaže Marijana koja i sama primećuje da je u Irskoj sve više njenih zemljaka.

"Sve više čujemo hrvatski po prodavnicama, kafićima... ali ne pratimo to baš previše. Dosta ih dođe, ali se i vraćaju. Pogotovo mlađi. Oni s decom ostaju."

Iako su daleko od domovine, prijatelja im ne manjka. U Irskoj su pronašli par hrvatskih porodica sa kojim se lepo druže.

"Obuhvatili smo celu Hrvatsku: Zagrepčani, Slavonci i Dalmatinci i super nam je. Rođendani, vikendi, praznici... Plaže, izleti, roštiljanje, ponekad pab... S decom često posećujemo muzeje i razna događanja. U Hrvatskoj smo mogli sebi da priuštimo samo deo toga", kaže Marijana.

Život van granica ima svojih mana

"Mana napuštanja zemlje je definitivno porodica i prijatelji koji ostaju, iako je u današnje vreme lakše uz internet i sve mobilne aplikacije. Čak se i kafa s mamom popije. Sve ostalo, što se nas tiče, je prednost", dodala je Marijana.

Ona ističe da su Irci su ljubazni, srdačni, veseli, pristojni, a posebno ju je oduševilo kako se ophode prema deci i kakvo obrazovanje može svojim mališanima da pruži.

"Predškolsko počinje od 3. godine. Tu se tri sata dnevno kroz igru uči abeceda, brojevi, geometrija. U školu se kreće od 4,5 do 6 godina, po izboru roditelja. Obično je to 4,5 godina jer se mamama više ne da da budu kod kuće. Škola traje od 8.50 do 13.30 časova za niže razrede, a do 14.30 za više. Sve je posvećeno deci, njihovoj sreći i zadovoljstvu. U početku ih ne opterećuju da puno zavole školu. Zadaci ne smeju da traju duže od 10 minuta, a završi se i u 5 minuta. Sve je puno kvačica, smajlića, pohvala i kad je dobro i kad nije. Škole imaju i 'nastavnike podrške' koji tokom sata pomažu deci kojoj nešto zapne od jezika, matematike...", objašnjava ova majka.

Oduševljava je i što nastavnici svakog jutra pozdravljaju svoje đake, i što se deca uvek lepo druže i igraju napolju.

"Idu i na bezbroj rođendana. To se može i finansijski izdržati jer kako su nas Irci uputili, poklanja se neka sitnica ili novci od 5 do 10 evra. Sve više od toga roditelji vrate natrag u koverti", prepričava Marijana.

Dečiji dodatak obavezan

Dok je u Hrvatskoj, kao i kod nas neophodno danima da "obijaš" šaltere da bi dobio dečji dodatak, u Irskoj ne moraš.

"Dečji dodatak se daje za svako dete bez obzira na primanja i iznosi 140 evra po detetu. Ne mora da se traži već država na adresu pošalje formulare čim se deca prijave kod doktora. Isplaćuju se i zaostaci ako je neki roditelj stigao pre dece i počeo da radi. Odnos prema radu je u većini "kako ćemo, lako ćemo". Nigde se njima ne žuri, a na kraju posao se opet uradi pa i koji dan kasnije. Nama je to bio šok jer u Zagrebu je uvek neka žurba, rokovi, pet poslova moraš da radiš u isto vrijeme... Radnik se ceni jer im je potreban. Na razgovoru za posao o plati se razgovara i pregovara zavisno od znanja i iskustva. Povišicu možeš tražiti već i nakon dve, tri nedelje ako smatraš da je zaslužuješ, a u većini slučajeva poslodavci i sami dignu platu ako su zadovoljni", priča Marijana.

Ono što je dodatan plus jeste šo je za poslodavca u Irskoj plus ako imate porodicu i decu.

"To je prednost jer smatra da si ozbiljniji i da mu nećeš sutra napustiti posao. Svaki prekovremeni se plaća" objasnila je Marijana i dodala da se verovatno neće vraćati u domovinu.

"Nikad ne reci nikad. Kako stvari sada stoje mislimo da nećemo jer ne želimo. Preveliki deo života smo se trudili uzalud, slušali prazne priče... Sada opet krećemo ispočetka i predobro nam je da bi se vratili. Klinci uživaju. Ovde imaju perspektivu. Bar nećemo morati da im objašnjavamo ko je u kojoj stranci i kako je sin ili ćekra uhleba baš idealan kandidat na konkursku za posao jer je "genetski predodređen", da je onaj koji je dobio posao možda lošiji ali je nečije dete pa ima veća prava... A stvari se neće promeniti jer je previše onih kojima ovakvo stanje odgovara", zaključuje Marijana na kraju.