Vojska? Može!

Jedni su za to da svaki zdrav Srbin bude obučen kao vojnik, dok drugi tvrde da to treba da bude stvar izbora.

Pre samo dve-tri decenije ovo pitanje niko nije postavljalo. Želja svakog domaćina u našoj zemlji bila je ta da se pohvali time da mu je sin stasao za vojsku i da je dobio poziv.

Onda kreću pripreme. Veliko slavlje za bližu, širu rodbinu, komšije, prijatelje i sve koji dođu pozvani i nepozvani.
Ni nakon odlaska u vojsku otac i majka ne prestaju da se hvale sinom, pa iznose detalje kako služi vojsku. Jedva čekaju da on dođe na odsustvo i ga ugoste da se “odmori”. Prođu i dani u vojsci. Nakon svega muškarac se obično hvali kako je služio vojsku, gde je i stasao u čoveka. Često žene od svojih muževa čuju: “Ne znaš ti kako je služiti vojsku...”

Danas. Vojska je postala stvar izbora pojedinca. Mladić od 18 godina ima mogućnost da odluči da li će služiti vojni rok. Ta mogućnost odluke je čak donela i nemire u kući. Majka je protiv odlaska u vojsku, otac za, ili suprotno. Dešavalo se da sin se prijavi i bez znanja i jednog i drugog.
Država je ta koja će doneti konačnu odluku i kao takva ona će morati da se poštuje.
Kao žena, supruga i majka mišljenja sam da vojska treba da bude obavezna.

Ne može se od šestomesečne dobrovoljne obuke stvarati ratna rezerva i ratna armija. Naravno, niko ne želi rat, ali treba imati ljude koji će braniti Srbiju.
Neka vojsku čine vojnici, a ne ćate, pošto bi sada, izgleda, svi želeli samo to da budu.