Zašto će DNK svih Srba čuvati policija?

Da će baze DNK podataka postati izuzetno tražena roba definitivno je bilo jasno kada je Komitet Predstavničkog doma Kongresa SAD krajem marta odobrio predlog zakona prema kojem bi preduzeća imala pravo da od zaposlenih zahtevaju da podnesu rezultate DNK analize.

Oni koji se tome ne bi podvrgli to bi platili i bukvalno — znatno većim troškovima zdravstvenog osiguranja. Onima pak kod kojih bi genetska analiza utvrdila povećani rizik od oboljenja, postali bi teret za kompaniju, pa im ugovori o radu ne bi bili produžavani. Na to su užasnuto reagovali američki i evropski genetičari.

Ovih dana u Skupštinu Srbije stigao je predlog zakona o nacionalnom DNK registru, za koji domaći genetičari nisu imali šta pohvalno da kažu. Svoje primedbe iskazali su još pre godinu dana u javnoj raspravi o nacrtu zakona, ali to, očigledno, niko nije hteo da čuje.

Od kako je 1980. godine prvi put uspešno korišćen u istragama o kriminalnim delima, DNK je postao važan alat za identifikaciju kriminalaca. Savet Evrope juna 1997. godine usvojio je Rezoluciju o razmeni rezultata DNK analiza i pozvao zemlje-članice EU da uspostave zajedničku nacionalnu DNK bazu podataka. Prema podacima Interpola, već 2003. godine u Evropi je 26 zemalja imalo operativne DNK baze podataka.

Na pitanje da li naš predlog zakona odudara od takvih pozitivnih primera, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić odgovara potvrdno.

„Naravno da postoji razlika u odnosu na ostale države, zato ja i upozoravam“, kaže za Sputnjik Šabić, koji je na nedostatke ukazao još novembra prošle godine tokom javne rasprave o nacrtu zakona, a onda je ovih dana, kada je zakon ušao u skupštinsku proceduru, predsednicima nekoliko skupštinskih odbora uputio pisma.

„Analiza DNK, odnosno biološkog materijala predstavlja najinvazivnije zadiranje u privatnost i njom se može otkriti ogroman broj podataka o ličnosti, uključujući i one iz kategorije najosetljivijih“, podsetio je Šabić i objasnio da bi zakon trebalo jasno i precizno da definiše krug lica za koje je takva obrada podataka opravdana, kao i rokove čuvanja prikupljenih podataka.

Predloženi propis ne precizira ni uslove pod kojima se podaci upisuju u registar, koriste i brišu iz njega. Uz to ne pravi se ni razlika između obrade podataka o licima koja su osumnjičena za izvršenje nekog krivičnog dela ili protiv kojih se vodi krivični postupak, sa jedne strane, i lica koja su oštećena, odnosno žrtve, sa druge strane.