Ponosan sam na dedu!

Jedini ste članovi porodice koji su u Hagu posećivali Miloševića. Šta pamtite iz tog perioda?
Milica: Posećivala sam svekra skoro do poslednjeg trenutka, vodila sam i dete. Bio je to težak period. Slobu sam mnogo volela, značilo mi je što sam bila privilegovana da kod njega odlazim. Njemu je mnogo značilo kada sam mu dovodila unuka...

Kako su izgledali ti susreti?
Milica: Trudili smo se da Marko uopšte ne vidi da je to zatvor. Sećam se, Sloba je jednom doneo veliki beli pano, na kojem je Marko crtao. Sloba je to posle okačio u svojoj sobi. Nažalost, to je sve ostalo u Hagu.

Marko, sećaš li se šta si crtao?

Marko: Bio sam mali, sećam se crteža, ali ne sećam se detalja. Znam da su bile neke kocke i kružići.

Posle pada s vlasti Slobodana Miloševića preživeli ste težak period, mnogi dojučerašnji prijatelji su vas napustili?

Milica: Imala sam 23 godine, bila sama s detetom. Meni je najveća podrška u tom trenutku bila moja porodica. Nakon 5. oktobra, ljudi koji su tada došli na vlast nisu birali kako se odnose prema ljudima iz bivše vlasti. Život me je naučio da svačiji postupak mogu da razumem, osim ako nije ekstreman. Nemam teških reči za ljude koji su mi okrenuli leđa.

Da li je neko iz SPS-a ostao uz vas?

Milica: Ivica Dačić je uvek bio uz nas. Poznajem njegovu porodicu, suprugu, majku i oca, decu, to su ljudi koji su prijatni, ljudi pored kojih se i ja i moje dete osećamo prijatno. Uvek sam mislilila da kada bih mu se obratila, on bi bio neko ko bi mi se sigurno našao. Iako, hvala bogu, nikada nisam bila u situaciji da mu se obratim. Meni su oni prijatelji. Sanja, Ivičina supruga, divno je stvorenje.

Marko, da li si ti blizak sa Dačićevom porodicom, družiš li se sa njegovim sinom Lukom?

Marko: Luka je divan, pravi je drug. Veoma je inteligentan i duhovit. Uvek nas sve zasmejava.

Kada već pričamo o lideru SPS-a, interesuje me da li ste vi, Milice, članica te stranke?

Milica: Nisam, ali 2000. godine, kada je oko 5. oktobra bio haos, sedela sam u zgradi SPS-a u Požarevcu, tada sam kazala - dajte mi pristupnicu. Sećam se da sam je potpisala, ne znam da li je to neko evidentirao.

Marko, kakvi su tvoji utisci sa predizbornog mitinga SPS na kojem si bio?

Marko: Bilo mi je drago što smo dobili taj poziv. Mislim da sam bio iznenađenje za mnoge ljude.
Milica: Oni su očekivali neko detence, pa kada se pojavio, mnogi su se zbunili.

Marko, osnovnu školu si završio u Požarevcu, a sada si pri kraju srednje škole. Da li si nekada imao probleme zbog toga što si unuk Slobodana Miloševića?

Marko: Sa decom nikad. Ni sa nastavnicima i učiteljima. Imao sam probleme sa profesorima u srednjoj školi. Ljudi koji su 2000. godine izvodili decu iz škole na proteste danas su moji profesori.

Moraš li u školi mnogo više da se trudiš samo zato što se prezivaš Milošević?

Marko: Uvek se mnogo trudim. Da li su za mene postojali viši kriterijumi, ja to stvarno ne znam.
Milica: Uvek sam mu govorila: „Moraš da učiš, da znanjem pobediš sve predrasude.“ Odličan je đak.

Sada si četvrta godina, razmišljaš li o fakultetu? Šta planiraš da studiraš? Imaš li političke ambicije?

Marko: Studiraću pravo u Beogradu, a voleo bih i softverski inženjering... U svakom slučaju, za sada ne bih voleo da se bavim politikom.

Marko, da li ljudi imaju predsrasude pre nego što te upoznaju?

Marko: Da, obično očekuju nekog ko je bahat, uobražen... Veoma mi je drago kada neko ko priča sa mnom ne zna ko sam, jer tada stvori utisak o osobi koju je upoznao, a ne o imenu i prezimenu. Postoje te predrasude, ali mi posle kažu - pa ti nisi takav.

Nedavno si položio i vozački ispit. Da li si, kada je reč o vožnji, povukao na oca, on je nekada vozio trke?

Marko: Ma ne... Nemam trkačke ambicije. Bezbednost je na prvom mestu kada se radi o vožnji.

Milice, s obzirom na to da ste Marka rodili veoma mladi, imam utisak da ste i vi nekako sazrevali i odrastali uz njega?

Milica: Marko i ja smo zajedno porasli, mi smo dva najbolja drugara. Drago mi je što smo u svom tom nevremenu kada smo odrastali uspostavili takav odnos da ne samo da smo majka i sin, već i dva drugara.

Marko je imao sedam godina kada je Slobodan Milošević umro. Da li ste se plašili kada je odlazio u školu?

Milica: Mnogo, pre svega zato što smo mi ovde ostali sami. Plašila sam se svega. Otmice, provokacija dece u školi... Užasno sam se plašila kada sam ga prvi put pustila na rekreativnu nastavu. Da nam se bilo šta desilo, niko to tada ne bi gledao sa žaljenjem, možda bi pojedincima bilo i drago. Marka sam vozila u školu i čekala ga ispred škole sve do osmog razreda. S druge strane, želela sam da ima normalno detinjstvo. Jedva sam to izgurala.

Marko, kako provodiš slobodno vreme? Da li si noćna ptica?

Marko: Ne. Retko izlazim. Uglavnom drugari i drugarice dolaze kod mene ili ja idem kod njih, sedimo, pijemo kafu, tu su i računari, igrice. Tako izgleda moje slobodno vreme van škole.

Da li si u kontaktu sa ocem? Milice, u kakvim ste vi odnosima s bivšim mužem?

Marko: Da. Posećujem ga kada sam na raspustu.
Milica: U sasvim smo korektnim odnosima. Imamo redovnu komunikaciju i on nam i danas pomaže.

Imaš polusestru Mariju, družiš li se s njom?

Marko: Volim je baš kao stariji brat. Ona je mlađa od mene sedam godina.

Marko u januaru puni 18 godina, planirate li neku proslavu?

Milica: Još razmišljamo kako ćemo proslaviti, ali svakako ne želimo da to bude neka glamurozna proslava niti tema za tabloide. Biće to proslava u uskom krugu prijatelja.

Marko, ti sa 18 godina stičeš pravo da glasaš, za koga ćeš glasati na sledećim izborima?

Marko: Za koga bih drugog nego za SPS.

Kada budeš krenuo na studije, kako bi voleo da te tvoje buduće kolege posmatraju? Kao Marka brucoša ili Marka, unuka Slobodana Miloševića?

Marko: Marka brucoša. Želim da me ljudi cene po tome ko sam, a ne po tome ko mi je bio tata ili deda. Voleo bih da cene moju ličnost, a ne tuđu.

Da li si ponosan na ovu presudu koja je stigla iz Haga, kojom se tvoj deda oslobađa krivice za rat u Bosni?

Marko: Ponosan sam i drago mi je. Ne toliko zbog njega, jer on je znao i mi smo znali da nije kriv. Drago mi je da svi shvate ko je i kakav je bio moj deda.