Zemunce ništa ne može zaustaviti

Basketaši iz Zemuna okupljeni u ekipi Master tim uspeli su za vrlo kratko vreme da se probiju među 10 najboljih na svetu, veruju da im to što su prijatelji van terena daje prednost nad drugim ekipama, pred teškoćama ne posustaju, a uspeh koji su postigli, kako kažu, dao im je još veći motiv da se drže zajedno i treniraju još više.

Sve je, prema rečima Marka Dugošije, počelo pre sedam-osam godina, kada su počeli da izlaze na košarkaški teren, popularni „Ranč“ u Novom Beogradu, gde i dan-danas treniraju.

- Nas petorica se znamo duže od 15 godina. Igrali smo košarku u klubovima tokom sezone - četiri igrača iz našeg tima igraju u Prvoj ligi i jedan igra u Drugoj ligi, a leti, kad si bile pauze, izlazili smo na „Ranč“. Tu se i rodila ideja da se prijavimo za neki od turnira, da vidimo kako nam ide. Bilo nam je zanimljivo, dve-tri godine smo putovali po Srbiji, a naš prvi veliki uspeh je bio 2015, kada smo osvojili prvenstvo države na Kalemegdanu. Posle toga nas je Basketaški savez Srbije poslao u Bukurešt na izuzetno jak turnir, koji je ujedno i bio naš prvi turnir u inostranstvu i nekim čudom smo pobedili. To su nam i najdraže titule, jer da nije bilo njih, verovatno bismo se teško probili u sam svetski vrh - kaže Marko i dodaje da su od tada do sada osvojili izuzetno jaka klupska takmičenja, kao i da im je do kraja godine najbitniji turnir u Pekingu, gde će se takmičiti 12 najboljih ekipa iz celog sveta.

- Sad je krenulo baš ozbiljno da se putuje, ove godine smo tokom trajanja takmičenja 3x3 od 15 vikenda samo dva bili kod kuće. Naporno je. Svaki dan se trenera dva puta. Trenutno smo treća ekipa na svetu i iskren da budem, nismo se ove godine nadali takvom uspehu, a sami smo izgurali celu godinu. Stalnog sponzora nemamo. Mnogo puta se desilo da treba da krenemo na put i da nemamo ni prevoz, ni smeštaj, ni plan gde ćemo spavati, pa plaćamo iz svog džepa, ali na kraju se isplatilo. Nas ništa ne zaustavlja - priča naš sagovornik i napominje da su na svom putu ka uspehu nailazili na različite teškoće, ali da su iz nevolja izlazili još jači.

- Nas drži zajedništvo i drugarstvo od malih nogu. Retko se svađamo, bude dana kad nijednom od nas ne ide na terenu, onda smo i van terena malo nervozni. Međutim, mi imamo jedno pravilo, a to je da je kad dođemo kući posle turnira obavezno da se jedan dan ne vidimo i ne čujemo, bez obzira na uspeh. Ponekad, ali to je baš kad ostvarimo neki odličan rezultat, prekršimo pravilo, pa odemo svi zajedno na piće ili na muziku s devojkama, koje su nam velika podrška - objašnjava on.