Živite život!

Pogledajte u nebo. Ima li zvezda? Kakve su! Otkad niste videli nijednu padalicu? Pomislili želju? Pokazali detetu Velikog i Malog medveda?

Stavite naočare za sunce, šešir na glavu, obucite nešto prijatno i istrčite na sunce. Izletite na letnji pljusak. Pokisnite. Skačite po blatnjavim baricima. Izujte se i bosi kročite na travu. Sednite na nju. Ma lezite! Osetite njen miris. Dotaknite zemlju. Ne, nisam poludela da vas teram da vas izujedaju komarci i dobijete groznicu Zapadnog Nila, sunčanicu i opekotine, da vas ubije grom u letnjoj oluji! Ne, to nikako! Samo hoću da kažem da smo svi, prva ja, podlegli “vrištećoj sugestiji” sa svakog ćoška o zaraženim krvopijama, kancerogenom suncu, ubitačnim gromovima i odvratnim krpeljima. Radijus kretanja sveo nam se od tačke A do tačke B. A zašto? Zato što nam pale one meteoalarme i na svakom koraku plaše prirodom.

A tako sluđeni potpuno zaboravljamo da smo i mi ta priroda! Naši preci živeli su sa tim komarcima, suncem, kišama i olujama i bez interneta, ali neprocenjivo dobro su znali koliko im je čega dosta - insekata, sunca, kiše, oluje i sklanjali se u kuće. Pustimo prirodu u nama da nam sama signalizira.

Vratimo se nepogrešivom osećaju našeg organizma koji sam zna sve što je neophodno da bismo opstali. I još nešto, zdravorazumski gledano, ljude u Africi odavno bi istrebio virus Zapadnog Nila, odakle je i nama stigao, a o suncu i ostalim “pošastima” da ne pračam.

Dakle, obucite se slojevito, ponesite flašicu vode, što kaže Nada Macura, i pravac na vazduh! U prirodu. Predivna je, verujte mi!