Prepoznajte stanje koje prethodi moždanom udaru

Akutni moždani udar je treći uzročnik smrti u svetu, a prvi kod nas. U našoj zemlji godišnje oboli čak 25.000 ljudi. Najveći stepen smrtnosti je u prvih mesec dana bolesti i iznosi čak do 22,9 odsto. Žene čine 43 odsto obolelih od moždanog udara, ali je zato stopa smrtnosti kod žena čak 62 odsto. Iako moždani udar pogađa stariju populaciju, poslednjih godina sve više pogađa i mlade ljude. 

– Akutni moždani udar je poremećaj moždane funkcije koji nastaje usled poremećaja moždane cirkulacije. Drugim rečima, protok krvi kroz mozak nije dovoljan da zadovolji metaboličke potrebe neurona za kiseonikom i glukozom - objašnjava dr Irena Grkić, specijalista neurologije iz jedinice za moždani udar Specijalne bolnice za prevenciju i lečenje cerebrovaskularnih bolesti „Sveti Sava“.

U zavisnosti od mehanizma nastanka, akutni moždani udar se može javiti kao akutni ishemijski ili akutni hemoragijski moždani udar. Prvi je posledica začepljenja krvnog suda i javlja se kod oko tri četvrtine pacijenata, a akutni hemoragijski je posledica pucanja krvnog suda u mozgu i javlja se kod 25 odsto pacijenata koji su se javili zbog moždanog udara.

Zanemarivanje simptoma

Faktori rizika za nastanak akutnog moždanog udara su mnogobrojni. Pol, starost, rasa, etnička pripadnost i nasleđe su faktori na koje se ne može uticati. S druge strane, hipertenzija, šećerna bolest i poremećaji glikoregulacije, pušenje, povećana masnoća, srčana aritmija i drugi kardiološki poremećaji, gojaznost, fizička neaktivnost, loša ishrana, alkohol, hormonska terapija i upotreba oralnih kontraceptiva faktori su rizika na koje se može uticati. Rano prepoznavanje simptoma bolesti je najvažnije, a tu se pre svega misli na tranzitorni ishemijski atak koji se javlja kao opomena, a mnogi ljudi ne pridaju značaj njegovim simptomima.

– Ishemijski atak ima iste simptome kao i moždani udar, ali traje mnogo kraće. Ogleda se u privremenom gubitku vida na jednom oku, pojavi trnaca u ekstremitetima, a ti simptomi najčešće se pripisuju zamoru i ne pridaje im se značaj, iako statistika pokazuje da je čak 7-40 odsto pacijenata koji su pretrpeli moždani udar prethodno imalo ishemijski atak - ističe dr Irena Grkić.

Vreme je presudno

Najčešće tegobe kod moždanog udara, nezavisno od tipa, jesu poremećaj govora, slabost ili oduzetost ekstremiteta, vrtoglavica, glavobolja, gubitak fokusa, utrnulost, ispadi u vidnom polju...

– Za lečenje ishemijskog moždanog udara vreme je od presudnog značaja. Specifična terapija, poput primene trombolitičke terapije, ograničena je na tri i po do četiri sata, dok je trombektomija moguća u okviru prvih osam sati od početka tegoba. Kod onih pacijenta koji ne dođu u ovom periodu do ustanova koje sprovode ovakvo lečenje svakako se sprovodi druga vrsta terapije - kaže dr Grkić.

Što se tiče metoda lečenja ishemijskog moždanog udara, naša zemlja ne zaostaje u odnosu na razvijene zemlje, ali nas svakako ograničava finansijska situacija, navodi naša sagovornica. Primena trombolitičke terapije u okviru lečenja ishemijskog moždanog udara moguća je u okviru svih bolnica u Srbiji u kojima postoji neurološka služba koja je u mogućnosti da uradi skener mozga, dok je za trombektomiju ipak potrebno postojanje visokospecijalizovanog tima i odgovarajuće opreme, a bolnica „Sveti Sava“ je jedna od retkih u regionu u kojoj se sprovodi.

Depresija je propratna pojava

Na sreću, izvestan broj pacijenata se potpuno oporavi od ove teške bolesti i normalno nastavi da živi. Pacijentima koji nakon moždanog udara ostanu s određenim stepenom invalidideta potreban je nastavak lečenja, koji se pre svega ogleda u fizikalnoj rehabilitaciji i logopedskom tretmanu.

– Osim fizičkog invaliditeta, nakon moždanog udara vrlo često se javljaju depresija i epilepsija. Čak 30 odsto pacijenata koji prežive moždani udar ima simptome depresije u prvih šest meseci - napominje naša sagovornica i dodaje da se samo jedna trećina pacijenata nakon moždanog udara vrati svojim uobičajenim dnevnim aktivnostima. Samim tim, ova bolest značajno remeti život u porodici i okruženju bolesnika, a za ovakav stepen invaliditeta najzaslužnije je zanemarivanje ili neprepoznavanje simptoma.