Sonja se prvi put ZALJUBILA sa 14 godina i to joj je ODREDILO CEO ŽIVOT
Jednostavne stvari joj nisu zanimljive.
Alo / Dejan Briza
U vreme ekspanzije tehnologije i brzih promena Sonja Rosić (54) izrađuje stvari koje traju. Ona već četiri decenije u tkanje, osim prediva, upliće ljubav, strpljenje, veštinu, boje i maštu.
Kada smo ušli u stan naše sagovornice, dočekala nas je u tradicionalnoj šumadijskoj nošnji. Oko nje su bili raznovrsni unikatni šalovi, džemperi, marame, haljine, krevetnine sa tradicionalnim detaljima i motivima, koje je istkala na razboju. Gotovo da je svaki deo stana pretvoren u radionicu, jer su razni materijali i prediva u svim bojama svuda...
Sonja nam je otkrila da je za nju tkanje u stvari poseban stil života, u koji se zaljubila sa svega 14 godina, kada je prvi put osetila potrebu da se kreativno izrazi.
- Trenutak kada sednem za razboj predstavlja momenat kada sve brige ostavljam po strani i fokusiram se na preplitanje prediva. To je na neki način antistres terapija, joga za mozak, jer razmišljam samo koju nit gde treba da provučem. Nema mesta greškama, jer se svaki pogrešan potez vidi - priča nam Sonja i napominje da joj je u procesu tkanja najviše vremena potrebno za pripremu materijala, a da proizvodnja jednog predmeta može trajati i danima.
Upornost važnija od talenta
Sonja kaže da voli kada joj mušterije dolaze s idejama, crtežima, fotografijama kaputa, bluza, haljina koje treba da se istkaju. - To je izazov za koji je potrebna ljubav, mašta - da se napravi bogat kolorit, kao i iskustvo i veština - da bi se znalo koje tehnike iskombinovati. Ljudi misle da je to lako, a kada me zamole da ih naučim, brzo izgube interesovanje, jer je, osim talenta, neophodna upornost, maksimalna preciznost i fokusiranost na rad - kaže Sonja.
- Za jedan šal dužine dva metra, širine oko 40 centimetara potrebna su mi dva dana samo za tkanje i još jedan dan da ga porubim. To radim da se ne bi oparao, deformisao prilikom pranja. Pripreme su veoma zahtevne. Za izradu jedne stvari potrebna je preciznost od početka do kraja i zato su one daleko kvalitetnije od industrijskih, a da ne govorim o unikatnosti, koja ima posebnu draž - kaže Sonja i dodaje da joj mušterije najviše kupuju i poručuju šalove, pojaseve za narodnu nošnju, kecelje pregače, pletene vezene čarape...
Sagovornica „Alo!“ najviše voli da primenjuje i kombinuje skoro zaboravljene tehnike koje su koristile naše bake i njihove majke. Jednostavne i šablonske stvari joj nisu zanimljive.
Delikatne minijature
Najmanja stvar koje radi jesu minijature dimenzija centimetar sa centimetar. - To je veoma komplikovano, jer zahteva tanak i delikatan materijal. Ti detalji se najčešće apliciraju na karton, papir, tekstil - objašnjava naša sagovornica.
Dok smo razgovarali, Sonja je očas posla sela za razboj i sa neopisivom lakoćom počela da provlači crvena i zelena prediva. Koristeći tehniku uzev, naizgled veoma jednostavnu, stvarala je motiv kornjače od prediva. Taj motiv, prema njenim rečima, jedan je od najčešćih u srpskoj tradiciji, a simbolizuje dugovečan i berićetan život. Pored njega, najviše se koriste cvetni i geometrijski motivi.
- Tkanje je neka vrsta slikanja. Samo se ne koriste četkica i platno, već predivo. Pravim kombinacije boja i dezena, tako da se šal može nositi kao modni detalj, ali i praktični deo garderobe. Uglavnom koristim turski ili ruski moher, koji je protkan lameom, vrlo blago i diskretno - kaže Sonja i ističe da se umeće majstora vidi tek po završetku rada, jer svaka tkalja unese nešto svoje, lično, i tako izgradi prepoznatljiv stil. U Sonjinom slučaju to su kićanke na kraju šalova i kaiševa, jer je, kako navodi, nekada u narodu postojalo verovanje da one štite od uroka i zlih sila, pa su se kao modni detalj zadržale do danas.