Kina, Rusija i u izvesnoj meri Indija su novi ekonomski džinovi

Branko Milanović, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke, u „Špiglu“ upozorava: „Privilegovane klase postaju ekonomski još snažnije. I politički sve uticajnije“. A portal „Blumberg“ otkriva da je samo tokom prošle godine, u kojoj je svet osiromašio zbog pandemije kovida-19, 50 najvećih korporacija svoju vrednost uvećalo za 4,5 biliona dolara.

Prema podacima Svetske banke, ukupni svetski BDP smanjio se u 2020. za 4,3 odsto — procentualno, duplo više nego posle Velike recesije iz 2008. Zaposleni širom sveta, kako je zimus procenjeno za potrebe Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, zbog kovida-19 ostali su uskraćeni za preko 3,7 biliona — hiljada milijardi — dolara.

Zaraza bogaćenja

Nasuprot tome, virus je među najbogatijima izazvao zarazu još većeg bogaćenja. Već i zato što je, kako ovih dana javlja Si-En-En, vrednost deonica farmaceutskih giganata „otišla u nebo zbog očekivanih profita od vakcina“, te je svet zahvaljujući tome postao bogatiji za još barem 9 dolarskih milijardera.

EPA/ALTEA TEJIDO

Ali nije na kovidu-19 profitirala samo farmaceutska industrija. „Najvećim svetskim poslovnim imperijama bilo je sasvim dobro pre nego što je stigao kovid-19. A sada im je još i bolje“, ukazuje „Blumberg“, i to sa dobrim razlogom. Ukupna vrednost imovine milijardera širom sveta porasla je tokom pandemije na, ukupno, skoro 12 hiljada milijardi dolara, dok 50 superstar korporacija — među kojima su „Epl“, „Amazon“, „Majkrosoft“, „Proktor end Gembl“... — sad vrede skoro koliko i trećina ukupnog svetskog BDP-a, preciznije, oko 28 odsto. A pre samo 30 godina 50 najvećih korporacija vredelo je svega 5 odsto svetskog BDP-a.

 

 

Ovaj trend nije produkt slučajnog sticaja okolnosti. „Najveće kompanije ostvaruju veće profite i plaćaju manje poreze nego u ranijim decenijama... Efektivna poreska stopa se sa 35 odsto 1990. svela na samo 17 odsto prošle godine“, napominje „Blumberg“, medijska kompanija koju je po sebi nazvao njen osnivač, milijarder Majkl Blumberg.

Pucanje sistema

Uz to, kako se navodi, državni paketi pomoći „najviše su koristi doneli najvećim kompanijama“, dok pritom „pojačana dominacija tih superstar kompanija stavlja radnike u podređen položaj. Mnogi ekonomisti su slab rast plata u SAD u decenijama pre pandemije barem delom pripisali sve manjoj konkurenciji na tržištu“.

EPA/ALTEA TEJIDO

Imajući ove trendove u vidu, razumnom se čini bojazan da su, kako navodi „Blumberg“, „korporativno bogatstvo i moć postali koncentrisani do mere koja je antidemokratska“, te da bi „neuspeh u zaustavljanju ovog trenda mogao da otvori put radikalnijim i populističkim zahtevima u društvu iskidanom imovnom nejednakošću“.

EPA/ALTEA TEJIDO

Postoji „osećaj da je sistem pukao i da mora da bude popravljen“, opominje i londonski „Gardijan“: „Rast stagnira, stvarni prihodi su smanjeni, a glasači su postali ljući i nepredvidivi“.

„Oni koji su ostali bez nade, bez posla i bez imovine lako bi mogli da se okrenu protiv boljestojećih. Već sada nekih 30 odsto Amerikanaca poseduje nultu ili negativnu imovinu“, upozorio je još pre godinu dana i Branko Milanović u tekstu pod naslovom „Pravu opasnost od pandemije predstavlja društveni kolaps“: „Ako još ljudi iz trenutne krize izađe bez novca, bez posla i bez zdravstvene zaštite, i ako ovi ljudi postanu očajni i ljuti (...) društva bi mogla da počnu da se dezintegrišu. I zato glavni, a možda i jedini, cilj današnje ekonomske politike treba da bude sprečavanje društvenog sloma“.

„Neki koji govore o oporavku od pandemije kažu da cilj treba da bude povratak normalnosti. Ali to je pogrešna meta; normalno je slomljeno“, naglašava i magazin „Forin afers“ u svojoj prognozi budućnosti kapitalizma: „Pre 12 godina, finansijska kriza stvorila je retku priliku za popravljanje kapitalizma, ali ona je proćerdana. Sada, nova kriza donosi novu šansu za obnovu. Ovog puta, svet ne može da priušti da je ne iskoristi“.

Generisanje nejednakosti

Može li ova kriza da se završi bolje od prethodne? Kako su najbogatiji opet uspeli da postanu još bogatiji, dok su svi drugi osiromašili? I gde je izlaz iz ovakvog poretka?

Foto: Shutterstock

Ovo su pitanja o kojima su razgovarali analitičar Branko Pavlović i ekonomista i član Fiskalnog sveta Bojan Dimitrijević.

Bujanje nejednakosti „logičan je proizvod sistema koji vlada na Zapadu“, ocenjuje Branko Pavlović.

„Taj sistem ustrojen je tako da uvek generiše velike nejednakosti, uprkos periodima, poput onog posle Drugog svetskog rata, u kojima je i običan čovek od njega imao koristi. Ali u proteklih tridesetak godina opet se vraćamo na staro, i tako i dolazimo do neverovatnih razmera nejednakosti koje danas vidimo“.

Posle Drugog svetskog rata, napominje Bojan Dimitrijević, „na ravnomerniju ekonomsku raspodelu na Zapadu i smanjenje razlika u kapitalističkim zemljama uticao je pritisak sovjetskog socijalizma. Dolaskom Ronalda Regana i Margaret Tačer na vlast u SAD i Velikoj Britaniji ponovo počinje trend rasta nejednakosti; uprkos tome što se produktivnost povećava, nadnice više-manje stagniraju, a takozvana fleksibilnost tržišta rada olakšava otpuštanja i dramatično slabi pregovaračku moć sindikata. Pri čemu je uočen i dodatni paradoks — kapitalističke zemlje beležile su veće stope privrednog rasta u periodima u kojima je ekonomska nejednakost u tim društvima bila manje izražena“.

Kovid kriza

Objašnjavajući fenomen dodatnog produbljivanja ekonomskih nejednakosti izazvan pandemijom kovida-19, Bojan Dimitrijević ukazuje: „Nobelovac Džozef Stiglic uverljivo je pokazao da svaka kriza povećava nejednakost. Ovo stoga što po pravilu dolazi do velikog porasta nezaposlenosti, dolazi i do smanjivanja socijalnih davanja, i, možda i najbitnije, ova kriza je ponajviše naškodila malim i srednjim preduzećima. Njihovo mesto sad preuzimaju velike korporacije koje na raspolaganju imaju mnogo više kapitala i pomoći banaka u prevazilaženju krize. Ovakav razvoj događaja vodi svet, ili barem njegov zapadni deo, u idealno društvo korporativnog fašizma. I to je jedna od najvidljivijih posledica kovid krize“.

EPA/KOTE RODRIGO

A pritom je, dodaje Branko Pavlović, „pod izgovorom borbe s krizom, došlo i do enormnog upumpavanja novca u finansijski sistem, od koga je koristi imao samo krupni kapital te je i na taj način uvećao svoje bogatstvo... Dok svojevrsni kontrateg ovolikom bogaćenju malog sloja ljudi predstavljaju sve veći dugovi, kako država tako i običnih građana“.

Ovo je, inače, pojava na koju skreće pažnju i magazin „Forin afers“: „Posle finansijske krize 2008, vlade širom sveta upumpale su više od 3 biliona dolara u finansijski sistem. Cilj je bio da se odmrzne kreditno tržište i ponovo pokrene globalna ekonomija. Ali, umesto podrške realnoj ekonomiji — onom delu koji se odnosi na proizvodnju stvarnih dobara i usluga — najveći deo pomoći završio je u finansijskom sektoru“.

„Rezultat ovakvih tendencija je stvaranje tolike društvene neravnoteže koja na kraju mora da rezultira nekom katastrofom. Jer, malo je verovatno da će se onaj sloj najbogatijih dobrovoljno odreći bogatstva i moći koju imaju u sistemu koji su stvorili i namestili prema svojim potrebama. A on pak postaje neprihvatljiv za sve veći broj ljudi“, opominje Bojan Dimitrijević.

Filozofija razvoja

Istovremeno, kako ukazuje ekonomista Branko Milanović u autorskom tekstu u „Forin afersu“, „uspon Kine i iznenadna potreba Zapada da mu suprotstavi svoj uticaj ogolitili su neprijatnu činjenicu: Sjedinjene Države i Evropska unija više nemaju jasnu filozofiju razvoja, s lekcijama koje su primenljive za druge zemlje... Slabije razvijene zemlje cene to što im Kina nudi nešto opipljivo (infrastrukturne projekte), što garantuje ekonomski napredak i momentalno i u budućnosti. Štaviše, kao eksplicitno izražen stav, Kina izbegava mešanje u unutrašnja pitanja domaćina. Mnoge vlade preferiraju kineski pristup u odnosu na američki — prvo, zato što se ne dovode u pitanje njihovi politički sistemi, i drugo, zbog obećanja većeg ekonomskog rasta. Otuda, Peking isporučuje više novca i manje nametljivosti od Vašingtona“.

„Novu motornu snagu, koja vodi ka boljem razvoju, predstavljaju države koje su se konstituisale na jednom zbiru vrednosti koje deli većina njihovih građana. To su pre svega Kina i Rusija, i u izvesnoj meri Indija. To su novi džinovi, koji su shvatili da čvrsto moraju da se drže državne strukture kao jedine poluge koja može da se suprotstavi procesima koji su u toku u zapadnom delu sveta... I mi bi trebalo da proučimo njihova iskustva i da vidimo šta od toga možemo da primenimo. Jer je to jedini put za dalji ekonomski razvoj“, zaključuje Branko Pavlović.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI