OVA ZEMLJA JE CARSTVO BAKŠIŠA, ALI KOD NJIH NIJE NASTAO: Evo odakle potiče kultura ostavljanja napojnice

Praksa je izazvala pojave poput ,,napojnice iz osećaja krivice“, odnosno pritiska da se ostavi napojnica kad god se pruži mogućnost, i ,,tipflacija“, koja se odnosi na situaciju kada se od kupaca očekuje da ostave napojnicu svuda. Većina, 60 odsto Amerikanaca, tvrdi da sada više napojnica ostavlja, prema istraživanju koje je sproveo LendingTree u aprilu 2023. godine na uzorku od 2.000 američkih potrošača. Oko četvrtine, 24 odsto, kaže da uvek oseća pritisak da ostavi napojnicu kad god se pruži mogućnost.

Iako su mnoge industrije usvojile ovu praksu, napojnice su najviše ukorijenjene u industriji restorana, gdje se radnici oslanjaju na napojnice kako bi nadoknadili veći deo svojih plata. Čak i tamo, Amerikanci su dugo bili ambivalentni po pitanju toga.

Evo kako je napojnica uopšte došla u Ameriku i kako je postala institucionalizovana u prehrambenim uslugama, posebno.

Amerikanci su doneli bakšiš iz Evrope

Kao praksa, napojnica ima svoje poreklo u Evropi srednjeg veka, iz perioda koji je trajao od 500. do 1.500. n.e, kada su bogataši davali ljudima iz niže klase dodatni novac za njihove usluge,  prema knjizi ,,Tipping: An American Social History of Gratuities“ autora Kerijia Segravea.

Tokom 1800-ih, Amerikanci koji su videli napojnicu na putovanjima u inostranstvo „mislili su da bi ovo bila divna stvar da na neki način oponašaju braću i sestre u Evropi“ i preneli su ovu praksu u SAD, tvrdi Stiven Zagor, profesor na Columbia Business School. Iako su se mnogi Amerikanci pobunili protiv toga, praksa se proširila.

Na kraju građanskog rata, američka radna snaga „bila je preplavljena“ ljudima i imigrantima koji su bili u ropstvu, naveo je Zagor. Poslodavci su iskoristili ovu klasu „niskoobrazovanih radnika sa niskim primanjima“ i angažovali ih za poslove koji su bili veoma malo plaćeni, ohrabrujući korisnike da daju napojnicu kao dodatak platama. Ovo je prebacilo odgovornost plaćanja radnika na kupce i smanjilo troškove poslodavaca.

Razna preduzeća u okviru uslužne industrije usvojila su ovu praksu. Ali kompanija koja je „zaista institucionalizovala” napojnicu, bila je ,,Pullman“, koja je proizvodila i upravljala železničkim vagonima.

Tokom 1860-ih, kompanija je namerno angažovala „ranije porobljene ljude kako bi postigla visokokvalitetnu uslugu po kojoj su Pullman automobili bili poznati“, navodi Kongresna biblioteka. Radnici su čistili cipele, nameštali krevete, budili putnike i tako dalje. Radili su dugo i uveliko se oslanjali na napojnice.

Shutterstock

 

Kompanije vole kada „ne moraju da plaćaju rad“

Amerikanci su i dalje imali pomešana osećanja u vezi sa davanjem bakšiša, istakao je Zagor. Nekoliko država je čak stavilo van zakona ovu praksu na prelazu iz 20. veka.

,,Ali ekonomski, kompanije su zaista volele priliku da ne moraju da plaćaju radnu snagu“, kazao je on.

Tamo gde je bakšiš bio nezakonit, na kraju su ukinuti.

Kada je predsednik Frenklin D. Ruzvelt 1938. usvojio Zakon o poštenim radnim standardima, on je uspostavio minimalnu platu za neke industrije, isključujući prehrambene usluge i druge kao što su maloprodaja i građevinarstvo. Ali kada su restorani dodani 1966. godine, oni nisu bili obuhvaćeni tipičnom minimalnom platom kao što su ostale industrije na kraju.

Umesto toga, vlasnici restorana bi plaćali ono što se zove napojnica, „što znači da možete da platite procenat minimalne plate sve dok vaši zaposleni, koji daju napojnicu, dobiju dovoljno da budu jednaki minimalnoj plati ili više“, objasnio je Zagor.

Od 1996. godine, federalni minimum je 2,13 dolara po satu, piše CNBC Make It.

„Cela stvar je prebačena na kupca“

Ovih dana napojnice su duboko ukorenjene u restoransku industriju.

Delimično, to je zato što je u restoranima „veoma teško raditi i veoma je teško zaraditi novac“, kazao je Zagor. Rad je „sada postao najveći trošak u bilo kom poslu sa hranom i pićem“, prema njegovim rečima.

Uz napojnicu se „cela stvar prebacuje na kupca“, naveo je Hari Holcer, ekonomista sa Univerziteta Džordžtaun i viši saradnik na Brukingsu.

Za radnike, međutim, to stvara prilično nesiguran sistem plata.

„Teško je planirati jer ne znaš koliko ćeš zaraditi. Prepušteni ste na milost i nemilost kupca“, rekla je za Make It nagrađivana barmenka Džena Elenvud.

Ako „osećate želju da date napojnicu, svakako to učinite“. Nemaju sve države isti sistem napojnice.

Kao što je slučaj sa redovnom minimalnom zaradom, države mogu da odluče da kreiraju sopstveni minimum – sve dok nije niži od federalnog minimuma.

Izvor: BIZLife

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI