Vladimira i Vidoja iz Berana život spojio neraskidivim vezama: Ova priča je dokaz da heroji žive među nama

 

Berance Vladimira Šćekića i Vidoja Simonovića život je spojio neraskidivim vezama. Na poseban način, ovi poznanici  iz istog naselja, postali su prijatelji. Vladimir se nedavno vratio iz Turske, gde je na poznatoj klinici Acibaden donirao deo jetre 45-ogodišnjem Vidoju, pruživši mu tako šansu za novi život.

Skromno, kako to čine veliki ljudi, Vladimir nas je zamolio da od njega ne pravimo heroja, jer, kako reče, smatra da mu je kao hrišćaninu i verniku bila obaveza da pomogne onom kome je pomoć potrebna, nesvestan da je heroj postao  onog trenutka kada je bez dvoumljenja odlučio da delom svog tela obezbedi večni život za svoju dušu.

Vladimir kaže da je o tome da postane donor počeo da razmišlja kada je od Vidojevog brata saznao da, iako je novac za transplataciju prikupljen, procedura pokrenuta, sestra, koja je bila potencijalni donor nije bila kompatibilna, nakon čega je Vidoje stavljen na listu  čekanja na kojoj se već nalazilo desetak pacijenata.

Pogled

Pogled

 

Vidoje je polako gubio nadu, jer je je bilo i onih koji su se nudili da budu donori pa zatim iz staha za sopstveni život odustajali.

Odluku da se upusti u sve to, kaže Vladimir, doneo je iz nekih svojih razloga sa kojim su upoznati članovi njegove najuže porodice i nije dolazio u iskušenje da odustane niti u bilo kom trenutku posumnjao u uspešnost transplantacije.

„Prve analize obavio sam u KBC-u  u Podgorici i to u vreme dok su oko nas ljudi umirali od korone. Moji nalazi prosleđeni su klinici Acibaden u Istanbulu. Oni su već imali Vidojeve nalaze, ispostavilo se da mogu biti donor, a onda počinje, nažalost, najkomplikovaniji deo – papirologija. Zbog rigoroznih zakona koji važe u Turskoj, prošli smo brojne kontrole, moja supruga je morala potpisati saglasnost  kako bi uopšte moglo doći do operacije.

Ne mogu vam opisati o kakvom profesionalizmu je  reč kad dođete u Tursku. Sve funkcioniše savršeno, od dočeka, do razgovora sa doktorom koji će obaviti operaciju i koji me je upoznao sa rizicima samog zahvata. Doktor mi je rekao da je ovo prvi slučaj u poslednjih nekoliko godina da donor bude neko ko nije član porodice, kao i da veliki broj donora posle razgovora sa njim odustane od zahvata“, priča Vladimir.

Pogled

Pogled

 

Kaže da ga ni taj razgovor nije pokolebao u nameri da pomogne Vidoju i da je i tada čvrsto verovao da će sve proći dobro.

„Noć pred operaciju spavao sam kao beba. Pritisak mi je jedino predstavljalo to što smo porodicama rekli da će operacija biti u četvrtak,  a urađena je u sredu. Učinili smo to kako bi članovi porodica manje brinuli. Moja supruga je bila sa našom decom, mlađim sinom koji ima pet meseci i starijim koji još uvek nema tri godine. U tom trenutku pomislio sam da nisam ispravno postupio što im nisam rekao tačno vreme operacije, šta ako nešto krene po zlu…

Jedini koji je znao kad je operacija bio je Vidojev brat, njemu sam poslao poruku u kojoj sam mu napisao da se ni jednog  trena ne kajem što sam tu gde jesam, da može da se vrati vreme, učinio bih opet isto i neka nam Bog bude na pomoći.

Vidoje je bio malo uznemiren, plašio se za mene, a i pre operacije doktor mu je  rekao da se u njegovom slučaju, jer ciroza jetre nije njegov jedini zdravstveni problem, od deset pacijenata osam  ne probudi. O tome koliko je bio zabrinut za mene pokazuje toliko da su prve reči kada je probuđen iz anestezije bile “donor, donor.“, dodaje Vladimir.

Pogled

Pogled

 

Par dana nakon operacije Vladimir se nije osećao baš najbolje. Nakon početnih problema, kada je već počeo da se oseća bolje, uz preporuke je otpušten iz bolnice, a Vidoje će iz bolnice izaći ubrzo, kao čovek kome je odluka jednog humaniste vratila veru u bolje sutra.

Dok nam Vladimir priča na licu mu osmeh i neki neopisivi osećaj smirenosti. Pred nama čovek, onakav kakvog opisuju pisci u svojim delima, velik, hrabar, stamen, čini se bez emocija. Pitamo ga šta je ono što je makar na trenutak pokolebalo tu smirenost, šta je izazvalo emocije.

„Trenutak kada nisam uspeo da zadržim suze bio je  kada je Vidojev mali sin na velikom srcu od papira napisao poruku „Vlado, hvala ti što si spasio našeg tatu. Ti si naš heroj!“,tada  sam zaplakao“, prisjeća se Vladimir.

Ovih dana Vladimir se polako vraća normalnom  životu, obavezama u Ivangrad studiju, čiji je vlasnik. Narednih mjeseci moraće da bude odgovorniji prema sebi i svom zdravlju. Kao i do sada, podrška će mu biti njegova porodica i bliski ljudi. Ne pravi duge pauze jer, kako kaže, ima još puno ljudi kojima je pomoć neophodna, a on će, kao i do sada, sa braćom i drugovima iz organizacije „Čojstvo“, čiji je jedan od osnivača, učiniti sve da izmami osmeh na licima najugroženijih. Raduje ga i to što zna da će i Vidoje konačno moći da uživa u novom danu i u zagrljaju svojih najbližih.