"UZMEM ČEKIĆ I LUPIM GA PO ČELU, PADE KAO SVEĆA" Ovako je ubijen najveći mostrum ikada, ustaša Vjekoslav Maks Luburić

U ponedeljak, tog  21. aprila.1969 godine od noža koji je i sam u svojoj bogatoj ustaškoj karijeri najčešće koristio stradao je najveći ratni zločinac svih vremena Vjekoslav Maks Luburić, tvrdili su mediji.

Ali, niko sa sigurnošću ne može reći da li je to tačno. Neko priča da se ipak radilo o čekiću.

Šta sve znamo o tom činu?

Policiji je, u prvi mah, bilo teško da identifikuje leš. Ubijeni je najpre
identifikovan kao Vićente Perez Garsija, zatim je saopšteno da je njegovo pra vo ime Ladislav Cermoski Snovoda. Kao treća varijanta, pomenuto je ime Maksimilijan Luburić, pisao je ranije Tanjug, kada su prenosili pisanja španskih medija. 

Tek kasnije, obelodanjeno je da je reč o Vjekoslavu Luburiću, najozloglašenijem od svih jugoslovenrkih ratnih zločinaca. To, razume se, nije rečeno u saopštenju policije jer, španska policija verovatno nije ni znala da se radi o zločincu koji je rukovodio smrtima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i drugim fabrikama. 

Ilija Stanić, sarajevski kriminalac i saradnik UDBE kao sin ustaše i zbog toga pod stalnim nadzorom jugoslovenske tajne policije, bio je idealan kandidat za udbaškog egzekutora. Čovek koji je deo svoje mladosti proveo u Konjicu kod brata Luke i u Zrenjaninu, kod tetke, gde je učio keramičarski zanat. Gde god bi se pojavljivao, Ilija Stanić bi krao i radio sebi i rođacima nevolje.

Čak je Nešiću nudio i pisane dokumente o Luburiću i ustašama u Španiji. Jednog dana je doneo i Luburićev plan o miniranju Ambasade Jugoslavije u Parizu. Posle toga SDB BiH je uhapsila Iliju Stanića, natovarila mu na vrat i krađe, a i terorističke akcije protiv domovine. Da bi se zaštitila od Stanićeve izdaje, SDB BiH ga je zaplašila da će mu braća i majka otići u zatvor, i tako ga "uverila" da krene na svog kuma Maksa Luburića.

 

 

Otac Luburićevog ubice, Vinko Stanić, poreklom iz Hercegovine, bio je u II svetskom ratu član Maksove čete. Kada se 1942. u okolini Konjica, Vinku Staniću rodio sin, Vjekoslav Luburić ga je krstio i dao mu ime Ilija. Vinko Stanić je poginuo 1949. godine, nakon ustaške izdaje fra Bekavca, koji je pred beg u SAD, prijavio križare pripadnicima Udbe BiH.

Tu izdaju i stradanje svog oca, Ilija Stanić nikada nije zaboravio hrvatskim, emigrantima i odbeglim ustašama. Tako barem ide priča od njega prema javnosti. Na nagovor SDB SSUP-a, Ilija Stanić, koji je dobio kodirano ime „Mungos“, prebegao je u Italiju, a preko Francuske u Španiju i uspeo 1966. godine da se zaposli kod kuma Maksa Luburića kao kuvar i vozač, sa zadatkom i ličnom namerom da „generala Drinjanina“ u pogodnom trenutku ubije i tako osveti svog oca Vinka Stanića.

Pune dve godine Ilija Stanić je proveo u domu svog kuma Vjekoslava Luburića u mestu Karkahente kod Valensije, a onda se iznenada uplašio i 1968. godine iz Španije pobegao u Nemačku. Njegovi poznanici tvrde da se Stanić zbližio sa Luburićevom kćerkom, što je naljutilo generala Drinjanina, pa ga je isterao iz svog doma.

Kada se, međutim, vratio u Sarajevo neobavljena posla, načelnik SDB Fehim Halilović ga je poslao natrag u Španiju. Plaćeni ubica je odvezen jugoslovenskim kolima u Italiju, do francuske granice, gde je pušten da ide na zadatak, ali mu je šofer iz SDB SFRJ pre toga uzeo crveni pasoš.

U dosijeima bosanske i hrvatske tajne policije Ilija Stanić je bio registrovan i kao Stanko Ilić, odnosno „Mungos“, dok je Maks Luburić bio samo „M“. Čitava akcija likvidacije ratnog zločinca Vjekoslava Luburica vođena je pod šifrom „Kobra“. Sam Ilija Stanić, udbaški ubica, ispričao je svoju priču:

- Bila je zima 1969. godine, kada sam se preko Italije, ilegalno ubacio u Francusku. Došao sam vozom do Nice, tu prenoćio, a onda vozom do Pariza. Svratio sam kod Miljenka Dabe Peranića, sa kojim sam prošle godine boravio kod Maksa Luburića. Dabo me je odmah pitao: „.. Gde si ti nestao?..“

Objasnio sam mu da sam ilegalno išao za Nemačku, pa me je policija uhvatila u krađi i proterala za Jugu. On je poverovao, ali mi je rekao da mi general ne veruje i da je ljut na mene. Od Dabe sam uzeo moju špansku ličnu kartu i otputovao vozom za Barselonu, a ne direktno za Valensiju, da bih video da li me neko prati. U Barseloni uzmem kartu za Valensiju. Prvi razred. Legnem i probudim se u Valensiji. Pravo sa stanice otišao sam kod mog prijatelja Željka Bebeka. Četiri-pet dana izbegavao sam da odem do Maksa, koji je već čuo da sam ja došao. Jedno jutro stavi me Željko u auto i odveze do generala u Kahakente. Dočekao me je usiljenim rečima: „Gdje si kume moj!“

Kako su dani prolazili, tako se Maksovo poverenje u mene vraćalo. Željko i ja bili smo već tri meseca u njegovoj kući. Dao nam je sobu u prizemlju, jer je onu na spratu pretvorio u magacin knjiga. U februaru 1969. godine Maksova kuća je bila puna ljudi. Tu mu žena, sin, ja, Željko, a pojavio se i pukovnik Štef Crnićki, koji je došao iz Klivilenda. U to su stigle vesti da je Udba ubila Mila Rukavinu, Tolja i Maričića, a meni Maks u poverenju kaže: “ Čuvaj se kume, vidiš što Udba radi! Otvori i oči i uši!“ – Vidim, vidim moj generale! Majku im komunističku. Paziću se ne brinite! I ne bojte se vi, paziću i vas !

- General je tih dana lično bio jako nervozan. Posvađao se sa ženom, pa ga je ona napustila. Kažem ja sebi: Odlično! Posvađao se on i sa Željkom Bebekom, a na Branka Mariča, koji je pristigao iz Frankfurta potegnuo je i pištolj. Vidim i ja da mu Branko dosađuje, pa viknem na njega: “Što ćeš ti, ostavi mi generala na miru!“

Čekao sam svoj trenutak. Išao sam na sigurno. Znao sam da niko ne može biti tako prisan sa Maksom, niti mu iko može prići tako blizu kao ja. Kuvao sam mu, sređivao kuću, vozio ga napolje, primao i pazio na goste. Zato sam čekao. Bolje je ići na sigurno, polako, nego navrat nanos. I sačekao sam. Odredio sam da to bude krajem februara. Međutim, opet su nam došli Dabo Peranić, pa neki Dragutin Jezina iz Liona i Ante Nožina iz Frankfurta. Sedimo mi tako i pričamo. A ja pitam Maksa Luburića: „Generale, kada ćemo u Hrvatsku?“ „Kume, sigurno, za tri godine“ kaže on, a ja mislim: „Nećeš nikad moj kume!“

U to vreme Maks Luburić je pokušavao da dođe u kontakt sa Rusima. Pisao je pisma u Moskvu i tražio da ga Rusi puste u Mađarsku. Dobijao je od KGB neka kodirana pisma. General je tada imao običaj da kaže: „Bolje Hrvatska sa ruskim bazama, nego sa jugoslovenskom vojskom!“ Maks je šurovao sa starim i sa mladim ustašama. Prvi su mu bili potrebni zbog novca, a drugi zbog akcije, drskosti i bezobzirnosti. Uspeo je u Švedskoj da stvori jak odbor borbenih ustaša. Bio je dobar i sa jednima i sa drugima. Svi su se u hrvatskoj emigraciji te 1969. godine probudili. Zagreb im je dao znak da opet dolazi 1941. godina, a Maks Luburić je sanjao da bude novi Pavelić.

Dana šesnaestog april 1969. godine, u Valensiji mi je poštar doneo jedno pismo na ime Stanko Ilić. Udba mi piše da mi šalje kurira u Španiju specijalno za mene. On mi je doneo prah za Maksa. Dao mi je i dve novčanice od po sto dolara. Poručio mi je da čekam da mi neko dođe iz BiH ili Hrvatske u pomoć. Rekao sam mu da mi niko ne treba. Neću da čekam. Znao sam ja svoj trenutak. U kalendaru sam već zaokružio dvadeseti april. Rekao sam kuriru da vise neću da se javljam. Svi su gosti iz Maksove kuće otišli, ja sam bio spreman. Doneo sam u sobu čekić i štanglu. Pripremio sam dokumente za izlazak iz Španije. Ja sam kod Maksa bio prijavljen kao lektor u listu „Drina“, a u Španskoj ličnoj karti mi je pisalo da sam profesor hrvatske književnosti.

U Udbi, međutim, niko mi nije verovao da ću srediti Maksa. Razmišljao sam, ako to učinim u subotu, neću imati dovoljno vremena da pobegnem. Nedelja je bila bolja. Mali ide u crkvu, Maks spava, a ja imam slobodan dan, pa me niko neće odmah tražiti. Dvadeseti april, dan posle mog rođendana. Cele noći, u subotu na nedelju nisam mogao da zaspim. Ležim u krevetu i gledam na sat. Znojim se. Zvono na crkvi zvoni svakih petnaest minuta. Dva, tri, četiri, pet. Ustao sam, nisam više mogao da ležim. Pregledao sam sve stvari da nešto ne zaboravim. Opet se znojim. Živci mi rade. Siđem dolje, pokucam. Maks mi otvori: „Dobro jutro generale, kako ste spavali?“ „Dobro, dobro“ kaže on.

Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. Jebem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo!“

Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti jebem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka!“

Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da Španska policija pomisli da je otetet. Čekić i štanglu bacim u magacin. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: Koliko košta do grada pitam “ Tristo pedeset peseta“ kaže taksista. „Evo ti pet stotina, ja častim!“ U osam sati i pet minuta naveče sa železničke stanice poslao sam telegram „bratu“ u Konjic: „M. nikad više!“

Ustaška karijera Luburića koji se često potpisivao pseudonimom „general Drinjanin“ započela je još 1929. godine. Tada je imao samo 17 godina. Posle izvesnog vremena rada u zemlji brzo je emigrirao u Mađarsku, gde je vršio funkciju zamenika ustaškog logora "Janka pusta". 

Najpogodnija prilika za "napredovanje" u službi ustaškom koljaču ukazala se 1941. godine, stvaranjem tzv. Nezavisne države Hrvatske. Kao čovek koji je uživao poštovanje Pavelića, odmah je dobio visoki položaj. Postavljen je za šefa ureda, koji je u organizovao zlogasne logore Jasenovac i Staru Gradišku.

Rukovodilac ovog odreda Luburić se odmah postarao da organizuje i spe cijalnu jedinicu - „hrvatsku obranu“, koja se „brinula“ o zatvorenicima. Svoje pravo lice okorelog ustaškog zločinca Luburić je ispoljavao vršeći nečuven teror nad logorašima u Jasenovcu i drugim logorima smrti. 

BONUS VIDEO: 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI