MISTERIOZNA SMRT BOJANE STAMBOLIĆ: Kolima sletela s puta u Budvi nakon što je Slobodan Milošević smenio njenog oca Ivana Stambolića

Tragična smrt dvadesetčetvorogodišnje Bojane Stambolić, ćerke Ivana Stambolića, ostala je, decenijama kasnije, obavijena velom misterije. Nesreća koja se dogodila 28. aprila 1988. godine blizu Budve, i dalje nosi teške naslage tragične sudbine jedne porodice, ali i obeležje zlog vremena političkih obračuna.
 

- Bojana je tog jutra, u svojoj crvenoj “fiesti” po onoj sitnoj, ali nekako lepljivoj kiši, karakterističnoj za ovaj predeo, krenula iz Budve put Hrvatske. Prema izveštaju istražnog sudije Miodraga Živkovića, izveštaju koji je u arhivi Osnovnog suda u Kotoru čekao 36 godina da bude prvi put objavljen, u jednom trenutku Bojana je izgubila kontrolu nad vozilom, očešala se desnom stranom o branik koji ju je odbacio na suprotnu stranu puta. Automobil je probio zaštitu i survao se u tridesetak metara duboku provaliju iznad plaže Jaz - navode Vijesti.

Misteriozna smrt i sumnje u odgovornost

Bojanina smrt je godinama bila okarakterisana kao "misteriozna" i "nikad razjašnjena". Bilo je sumnji i optužbi da je za nesreću direktno odgovoran Slobodan Milošević. Međutim, istražni sudija Miodrag Živković ističe da nikada nije imao dilemu u vezi sa svojim radom na slučaju.

- Ne znam zaista zašto me niko sve ovo vreme nikad nije pitao o tom tragičnom događaju - kaže u to vreme istražni sudija, potom advokat, pa političar, a danas penzioner Miodrag Živković.

Istražni sudija Miodrag Živković detaljno opisuje uviđaj i dokumentaciju koja je urađena na licu mesta, ističući da je sve radio po svojoj savesti. Međutim, nedostaje fotoelaborat koji je, prema Živkovićevim rečima, poslat tužilaštvu zajedno sa ostalim izveštajima.

- Kada sam išao prema Jazu službenim vozilom, nisam znao o kome se radilo. Na licu mesta iz policije su me obavestili da je u pitanju ćerka Ivana Stambolića - priseća se Živković, a u belešci se navodi da je na licu mesta bio i zamenik opštinskog javnog tužioca Vladimir Vuletović, kao i krim. tehničar iz Budve Božo Kovijanić.

- Mi smo išli dole od Jaza, a ona je išla od Budve. Padala je neka kišica. Na stotinak metara od nas videli smo plavu ženu u crvenom automobilu. Proklizala je, udarila prvo u desnu stranu, u brdo, izokretala se i tu, na levoj strani, gde je bio usek, branike su tek posle stavili, proletela je dole. Mi smo stali, istrčali, ali nismo ništa mogli, dole je provalija, baš zasečeno. Pozvali smo policiju i tek kasnije smo saznali da je u kolima bila ćerka Ivana Stambolića - priseća se i danas Vojin Dulović (69), iz Risna kod Tivta, koji je sa svojim pokojnim sugrađaninom Ristom Stamatovićem, kako je i navedeno u Zabelešci, bio očevidac ovog događaja.

Sudski veštak Vukić ukazuje da je važno je znati da je konstrukcija vešanja (ogibljenja) točkova i kočionog sistema bez ABS-a i drugih sistema stabilnosti vozila zahtevala veoma opreznu vožnju, posebno u uslovima mokrog puta kada vozilo treba dodatno da smanji brzinu i ispod granice koja postoji na tom delu puta.

- Ovo vozilo je imalo male gume od 13 ili 14 inča sa uskim profilom koje lako gube kontakt sa kolovozom u kišnim uslovima i bez ABS sistema čak bi i iskusniji vozač imao problema da kontroliše vozilo - objašnjava Vukić.

"Rekla majci da se javlja iz Podgorice da ne bi brinula"

Miodrag Živković navodi jedan detalj koji je, po njegovom mišljenju, izazvao mnogo sumnji kod porodice Stambolić. Kako su mu rekli policajci koji su pozvali Katarinu Stambolić, Bojaninu majku, da je obaveste o smrti ćerke, ona je rekla da je to nemoguće jer joj se, kako je rekla, Bojana neposredno pre toga javila iz mesta Podgora, na Makarskoj rivijeri.

- Ispostaviće se iz razgovora sa njenim prijateljima sa kojima je sedela prethodno veče da je Bojana, da joj majka ne bi brinula, rekla Katarini da se javlja iz Podgorice, a zapravo je bila još u Budvi - priseća se Živković.

Miodrag Živković se prvi put čuo sa Ivanom Stambolićem dva dana kasnije, u vreme kad je rađena obdukcija. Stambolić je potom došao.

- Razgovarali smo oko pola sata na parkingu, ispred zgrade policije. Ispričao sam mu svaki detalj o tome šta sam preduzeo do tada. Siguran sam da je imao potpuno poverenje u mene za razliku od policije u koju je otvoreno sumnjao i tražio je da direktno komuniciramo - navodi Živković, i dodaje da je svu dokumentaciju o saobraćajnoj nesreći, preko kurira, poslao Ivanu Stamboliću na čemu se Bojanin otac najsrdačnije zahvalio.

Dan nakon nesreće mediji nisu objavili ko je poginuo

Sutradan, posle nesreće, 29. aprila 1988. godine, “Pobjeda” i “Politika” su, pri dnu strana, ne pojašnjavajući o čijoj je ćerki reč, objavile gotovo istovetnu kratku agencijsku vest o saobraćajnoj nesreći. I u jednom i drugim novinama pojavilo se tek nekoliko čitulja Bojaninih i porodičnih prijatelja porodice Stambolića. U centralnim dnevnim listovima Srbije i Crne Gore, makar saučešćem, nije se oglasio nijedan političar, što je bilo neuobičajeno, ali ne i neočekivano s obzirom na to da je već bila u toku kampanja medija pod Miloševićevom kontrolom protiv Ivana Stambolića.

- Ne, apsolutno niko me nije pozvao ili tražio nešto od mene. Radio sam po svojoj savesti. Da sam imao bilo kakvu dilemu, saopštio bih je tužiocu - kaže Miodrag Živković, uz napomenu da Ivan Stambolić u to vreme nije imao političkih neprijatelja.

Naprotiv, dodaje, pre bi se moglo reći da tadašnja crnogorska vladajuća garnitura nije bila naklonjena Slobodanu Miloševiću.

Crnogorska služba bezbednosti: Za nas je bilo sve jasno

Ni za crnogorsku službu bezbednosti, prema rečima jednog visokog funkcionera SDB Crne Gore koji je želio da ostane anoniman, nije bilo dilema.

- Mi nismo radili na tom slučaju. Iz izveštaja budvanske policije zaključili smo da nema potrebe za tim. Za nas je bilo sve jasno - kazao je ovaj bezbednjak.

Za porodicu Stambolić, međutim,ni tada, a i godinama kasnije Bojanina smrt je ostala pod velom sumnje.

Na sahrani njihove ćerke, kako svedoče savremenici, Katarina Stambolić nije pružila ruku Slobodanu Miloševiću.

Ivan nije izlazio iz te “priče”

Višegodišnji, i do poslednjeg trenutka veoma blizak Stambolićev prijatelj dr Vladimir Jovičić, u razgovoru za beogradski NIN, februara 2001. godine, svedočio je da Ivan nikada nije dovodio u pitanje povezanost Bojanine smrti sa ishodom Osme sednice krajem 1987. godine.

- Ivan nije izlazio iz te ‘priče’ još od dana Bojanine smrti, samo je mera njegove zaokupljenosti njome doživljavala plime i oseke da bi ga gotovo preplavila početkom prošle godine. O okolnostima pod kojima je Bojana izgubila život pričao mi je, evo, već više od deset godina, ali nikada tako opsesivno kao nekoliko meseci pre nego što će biti kidnapovan. A nakon učestalih ubistava po Beogradu, kao i insceniranih ‘političkih i mafijaških saobraćajki’ širom Srbije, Ivan više gotovo ne sumnja da je njegova Bojana preteča Miloševićevih obračuna sa političkim protivnicima. Neopozivo se, kao i svi mi, uverio da Miloševićeva bratija ne preza ni od najokrutnijih zlodjela. Štaviše, nije joj naročito stalo ni da ih prikriva kako bi se prikazala svemoćnom i bezobzirnom do te mere da više niko ne sme računati na dostižnost pravde i zakona - kazao je Jovičić.

Osim toga, objašnjava Jovičić, stalno je rastao i broj njemu upućenih anonimnih pisama sa tvrdnjama, pa čak i opisima okolnosti i načina Bojanine likvidacije.

- U tim informacijama ožalošćenom ocu poturani su ‘dokazi’ da mu je kći ubijena zbog njega. Čak su navođeni i tragovi što su ih, tobože ili stvarno, zlikovci ostavili. Sva ta anonimna pisma u Ivanu su najpre podsticala osećanje krivice. Kažem podsticala, jer je on to osećanje potpuno neosnovano nosio od trenutka Bojanine smrti. Nije se tog osećanja mogao osloboditi uprkos činjenici da on ničim svesnim nije doprineo toj tragediji” - kazao je NIN dr Vladimir Jovičić.

Tek ovaj segment, bez obzira na sve činjenice koje proističu iz sada dostupnih dokumenata, baca potpunu sliku na tragičnu smrt Bojane Stambolić. Još i više svedoči o zločinačkom sistemu Slobodana Miloševića koji je “ubio” Ivana Stambolića mnogo pre nego što će ga njegovi zlikovci kidnapovati i mučki pogubiti na Fruškoj Gori, 25. avgusta 2000. godine.

Bojana i Ivan

- Nas dvoje smo tada, u Miločeru, uprkos svemu, ili baš zbog svega, proveli sedam dana, naših najlepših sedam dana. Miholjsko leto na moru. Prazne plaže, na šetalištima gotovo pusto. Nas dvoje sami. Vodila me je u kafiće gde se njeno društvo okuplja…

- Iznenadno mi otkriva da mi stalno, već godinama, piše pisma, ali mi ih ne šalje. Tako ona sa mnom razgovara. Sada je odlučila da mi uruči samo jedno u kome piše zašto me toliko voli i zašto se sa mnom ponosi. Nije mi dozvolila da ga čitam pred njom. Jedno divno i dirljivo pismo. Koliko mi svoju decu malo znamo! Kako mi je samo zrelo i slikovito pričala o svojoj ljubavi. Ovo sedmodnevno druženje u Miločeru i naša priča o politici i meni, šta i kako dalje, završili smo njenom gotovo ultimativnom molbom, čak i nekom vrstom ucene, da ostavku nikako ne smem podnositi. ‘Neka te Sloba smeni’. Obećao sam da će tako i biti jer imala je prave razloge i argumente za to što je od mene tražila. Kao što se zna, nisam ja izneverio, bar ne u tome - rekao je Jovićić.

(Vijesti)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI