"STALNO GA ČEKAM NA VRATIMA" Bolne reči majke ubijenog policajca, Srbija nikad neće prežaliti svog heroja!

Majka Ljiljana dan ranije otišla je kod ćerke u Švajcarsku da dovede unuku u Srbiju, a u porodičnom domu u selu Draginac kod Loznice ostao je otac Milenko, koga je narednog jutra probudila lupa na vratima. Otvorio je, a bolje da nije, jer je čuo ono što nijedan roditelj na svetu ne želi da čuje. Ostao je bez sina koga je na kontrolnom punktu u Loznici, nedaleko od kafane "Loznička noć", usmrtio kriminalac sa Kosova Faton Hajrizi.

Reka ljudi prošla je kroz kuću Krsmanovića najtužnijim povodom. Umesto da su ih dočekali uz pesmu i svatove, vladali su tuga, suze i muk prekidan jecajima i dubokim uzdasima. Nema toga u Dragincu i okolini koji nije sa tugom primio vest o Nikolinoj smrti, tugovali su i oni koji ga nisu znali, otišao je mlad, lep, dobar čovek i policajac, momak za koga se govorilo biranim rečima. Kako rekoše, otišao je ''vanvremenski čovek'' kakav se retko rađa.

- Znam da je Nikola bio dobar, ali nisam znala da su svi znali koliko je dobar. Na groblje idemo svaki drugi dan, nekad i pre i popodne, a ne možemo svaki zbog mog posla. Kad god odemo primetimo da je neko bio, dolaze ljudi stalno do njegove večne kuće. Svi koji su ga znali ne mogu da se pomire sa tim da mu se to desilo, da ga više nema. Ne mogu ni ja, borim se da budem hrabra, ali ne može se. Onda me tako uhvati i plač. Nikad se neću pomiriti sa tim. Imali smo sina, momka za primer, a sada ga više nemamo... Ovakvu sudbinu nismo zaslužilili ni moj Nikola, ni mi, niti bilo ko na svetu - uspeva da kaže Nikolina majka Ljiljana pre nego što je suze savladaju.

Otac Milenko, uglavnom ćuti i puši, kaže tek po neku reč.

Printscreen

- Nema ko nije rekao za njega da je dobar. Od malih nogu je bio dobar. Da se makar oženio da ostane nešto iza njega. Zapusti se kuća i gotovo. Na sahrani je bilo više od tri hiljade ljudi, hiljadu njih nije stiglo da celiva. Neki dan su sa humke sklonili cveće, bilo ga je za pun kamion - kaže on koji je zbog narušenog zdravlja stalno kod kuće.

Ljiljana priča da su od prvoga dana svi uz njih, familija, komšije... Nikolini drugovi i kolege stalno zovu iz Beograda, kažu da su im da ih mogu pozvati u bilo koje doba dana i noći, za njih su uvek tu. Ona kaže da su njegove kolege iz granične policije dolazili da im iseku i slože drva, nabavili su im i ugalj, čine sve što mogu da im olakšaju neizmernu tugu. 

- U Beogradu, ispred zgrade u kojoj je Nikola stanovao, njegove komšije su takođe uradile mural. Kad su jednom sedeli ispred zgrade, on je rekao da je jedan zid baš dobar za mural nekog našeg heroja sa srpskom trobojkom. Oni su to zapamtili i uradili njegov lik - govori Ljiljana i dodaje:

- Ne mogu se pomiriti nikako da ga nema više. Stalno ga očekujem da prođe kroz vrata, nasmejan kakav je uvek bio. Šta mi je ostalo od njega? Kupio mi je prošle godine za rođendan kuče, ono mi je uteha, jedino što je od njega ostalo kao živa uspomena. Strašno je, ne daj Bože nikome da sahrani svoje dete. Bilo kakvo da je dete, roditelju je najbolje. Nekad mislim da bi bilo bolje da je bio kriminalac, ode u zatvor pa izađe, bar ću ga videti jednom godišnje, a sad neću nikada. Imao je toliko želja, toliko volje za životom. Bio je pedantan, uvek uredan, namirisan, doteran gde god da ide, pa i za neku vežbu se sređivao kao da ide u grad. Došao je iz Beograda da radi ovde, da bude s nama, a sad kada nam je potreban njega nema. Svima nedostaje. Mnogo, mnogo - kaže neutešna majka.

tik tok

Ljiljana navodi i da se početkom septembra vratila na posao na Grudno odeljenje lozničke bolnice.

- Lakše mi je kad sam u društvu, tada bar malo skrenem misli, a na poslu svi imaju razumevanja. Rekli su mi: "Kad ti se plače, slobodno se isplači"...

(Kurir)

BONUS VIDEO

 

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI